1И отиде оданде и дође, у пратњи својих ученика, у своју постојбину.
2И кад дође субота, поче учити у синагоги. И многи који слушаху, дивљаху се и говораху: Откуда овоме то и каква је то мудрост што је овоме дана? И така чудеса чини!
3Није ли ово дрводеља, син Маријин и брат Јаковљев, Јосијин, Јудин и Симонов - И нису ли сестре његове ту, код нас? И саблажњаваху се о њега.
4А Исус им рече: Нигде није пророк без части до у постојбини својој, у роду своме и у дому своме.
5И не могаше онде ниједнога чуда учинити, осим што мало болесника излечи метнувши на њих руке.
6И чуђаше се њихову неверовању. И иђаше по околним селима и учаше.
7И дозва дванаесторицу, поче их слати по двојицу и даде им власт над нечистим духовима.
8И заповеди им да ништа не узму на пут осим једнога штапа; ни хлеба, ни торбе, ни новаца у појасу,
9него са сандалама на ногама, и не облачити две хаљине.
10И рече им: Где уђете у дом, онде останите док не одете оданде.
11И које вас место не прими и неће да вас чују, отидите оданде и отресите прах са ногу својих, за сведочанство њима.
12И отидоше и приповедаху да се треба кајати.
13И тераху напоље многе демоне, мазаху уљем многе болеснике и исцељиваху их.
14И чу цар Ирод за њега - јер се беше разгласило име његово - и рече. Јован Крститељ је устао из мртвих, и зато раде силе у њему.
15Други говораху: То је Илија. Трећи говораху: То је пророк као један од пророка.
16А кад чу Ирод, рече: Јован кога сам ја посекао, он уста из мртвих.
17Ирод, наиме, посла те ухватише Јована, и свеза га у тамници, због Иродијаде, жене Филипа, брата свога, што се ожени њоме.
18Јован, наиме, говораше Ироду: Не можеш ти имати жене брата свога.
19А Иродијада беше кивна на њега и хтела га је убити, али није могла.
20Јер се Ирод бојао Јована, знајући га да је човек праведан и свет, и чувао га је. Кад га је слушао, био је великој неприлици, али га је ипак слушао.
21И дође згодан дан, кад је Ирод на дан свога рођења приредио част својим великанима, војводама и првацима галилејским.
22Тада уђе кћи Иродијадина и игра, и угоди Ироду и његовим гостима. И рече цар девојци: Ишти од мене што год хоћеш, и даћу ти!
23И закле јој се: Што год заиштет од мене, даћу ти, па и половину царства свога!
24А она изиђе и рече матери својој: Шта да иштем? А она рече: Главу Јована Крститеља.
25И одмах брзо уђе к цару и заиска: Хоћу да ми одмах даш на тањиру главу Јована Крститеља.
26И сневесели се цар врло, али због заклетве и гостију не хтеде је одбити.
27И одмах посла цар џелата и заповеди му да донесе главу његову. Овај отиде, посече га у тамници
28и донесе главу његову на тањиру и даде је девојци, а девојка је даде матери својој.
29Кад то чуше ученици његови, дођоше, узеше тело његово и метнуше га у гроб.
30А апостоли се скупише око Исуса и јавише му шта су све учинили и шта су све људе научили.
31И рече им: Ходите ви сами у пуст крај и одморите се мало. Јер су многи долазили и одлазили, и нису имали кад ни јести.
32И отидоше чамцем у пуст крај сами.
33Али их људи видеше кад иђаху, многи дознаше, стекоше се онде пешке из свију градова и стигоше пре њих онамо.
34И кад изиђе виде много народа, и сажали му се, јер беху као овце без пастира. И поче их учити много.
35А пред вече приступише му ученици његови и рекоше: Крај је пуст, а већ је касно.
36Отпусти их нека оду до околних мајура и села и купе себи шта ће јести.
37А он одговори и рече им: Подајте им ви да једу! И рекоше му: Да одемо да купимо за две стотине динара хлеба и да им дамо да једу?
38А он им рече: Колико хлебова имате? Идите, видите! И кад видеше, рекоше: Пет, и две рибе.
39Тада им заповеди да се сви у гомилама пруже по зеленој трави.
40И пружише се у гомилама по сто и по педесет.
41И узе оних пет хлебова и две рибе, погледа на небо, благослови и наломи хлебове и даде их ученицима да их метну пред њих. И оне две рибе раздели свима.
42И сви једоше и наситише се.
43И накупише комада, дванаест пуних котарица, и од риба.
44А јело је од тих хлебова пет хиљада људи.
45И одмах натера ученике своје да уђу у чамац и да иду напред на другу страну, према Витсаиди, док он не отпусти народ.
46И кад их отпусти, отиде на гору да се помоли Богу.
47А увече беше чамац насред мора, а он сам на земљи.
48И виде их где се муче веслајући, јер су имали противан ветар - и око четврте ноћне страже дође к њима идући по мору. И хтеде их мимоићи.
49А кад га видеше где иде по мору, мишљаху да је утвара, и повикаше.
50Јер су га сви видели и поплашили се. А он одмах проговори с њима и рече им: Не бојте се, ја сам, не плашите се!
51И уђе к њима у чамац, и стаде ветар. И запрепастише се врло.
52Јер нису разумели чудо с хлебовима, него им срце беше отврдло.
53И пређоше на другу страну и дођоше у Гинесарет, и присташе ту.
54И кад изиђоше из чамца, одмах га познаше људи,
55оптрчаше сав онај крај и почеше на одрима носити болеснике свуда где су чули да је он.
56И где је улазио у села, градове или мајуре, по трговима метаху болеснике и мољаху га да се дотакну бар скута од хаљине његове - и оздрављаху сви који га се дотицаху.