Mark 4
1 И опет поче учити крај мора. И скупи се око њега силан народ, тако да је ушао у чамац и седео на мору, а сав народ беше на земљи крај мора.
2 И учаше их у причама много, и говораше им у науци својој:
3 Чујте! Ето, изиђе сејач да сеје.
4 И кад сејаше, једно паде крај пута, и дођоше птице и позобаше га.
5 Друго паде на каменито место, где немаше много земље; и одмах изниче, јер немаше у дубину земље.
6 Али кад сину сунце, увену, и како немаше корена, осуши се.
7 Треће паде у трње, и нарасте трње и удави га, и не донесе рода.
8 Четврто паде на добру земљу, ниче, нарасте и даваше рода, и доношаше по тридесет, по шесет и по сто.
9 И рече: Ко има уши да чује, нека чује!
10 И кад беше сам, запиташе га они који беху око њега, са дванаесторицом, за приче.
11 И рече им: Вама је дана тајна царства Божјег, а онима напољу све бива у причама,
12 да гледају, и не виде, чују, и не разумеју, да се како не обрате, и опрости им се.
13 И рече им: Не разумете ову причу - а како ћете разумети све приче?
14 Сејач сеје реч.
15 А ово су крај пута (посејани): где се сеје реч, и кад је чују, одмах дође сотона и узме у њих посејану реч.
16 А ово су, слично, посејани на каменитим местима. Кад чују реч, одмах је с радошћу приме,
17 али немају корена у себи, него су непостојани; па кад дође до невоље или гоњења због речи, одмах се саблазне.
18 А други су посејана у трњу: то су они који су чули реч,
19 али бриге овога света, превара богатства и остале жеље уђу и угуше реч, и остане без рода.
20 А посејани на доброј земљи, то су они који чују реч и примају је, и доносе рода, по тридесет, по шесет и по сто.
21 И рече им: Долази ли светлост за то, да се метне под мерицу или под кревет? а не, да се метне на светњак?
22 Јер нема ништа тајно, што неће бити јавно, нити има што сакривено, што неће изићи на видело.
23 Ко има уши да чује, нека чује!
24 И рече им: Памтите што чујете! Каквом мером мерите, мериће вам се, и додаће вам се.
25 Јер ко има, даће му се; а ко нема, узеће му се и оно што има.
26 И рече: Тако је царство Божје као кад човек баци семе у земљу,
27 и (онда) спава и устаје, ноћ и дан, а семе ниче и расте - ни сам не зна како.
28 Земља сама од себе доноси род: прво траву, потом клас, па онда потпуно зрно у класу.
29 А кад допусти род, одмах шаље срп, јер дође жетва.
30 И рече: Какво ћемо казати да је царство Божје, или у каквој ћемо га причи исказати?
31 Оно је као зрно горушично, које је, кад се посеје у земљу, мање од свих семена на земљи;
32 а кад се посеје, нарасте и буде веће од свега поврћа и пушта велике гране, тако да птице небеске могу да се гнезде у његову хладу.
33 И многим таким причама казиваше им реч, колико су могли да слушају.
34 А без приче им не говораше; но насамо је својим ученицима све протумачио.
35 И рече им онога дана увече: Хајдемо на ону страну.
36 И отпустише народ и узеше га са собом тако како је био у чамцу. А и други чамци иђаху с њим.
37 И подиже се велика олуја, и валови запљускиваху у чамац, тако да се чамац већ почео пунити.
38 А он спаваше остраг у чамцу, на узглављу. И пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо?
39 И уста, заповеди ветру и рече мору: Ћути, умукни! И ветар стаде, и наста тишина велика.
40 И рече им: Што сте тако страшљиви? Зар још немате вере?
41 И уплашише се врло, и говораху један другоме: Па ко је овај, да га слушају и ветар и море?