1И опет поче учити крај мора. И скупи се око њега силан народ, тако да је ушао у чамац и седео на мору, а сав народ беше на земљи крај мора.
2И учаше их у причама много, и говораше им у науци својој:
3Чујте! Ето, изиђе сејач да сеје.
4И кад сејаше, једно паде крај пута, и дођоше птице и позобаше га.
5Друго паде на каменито место, где немаше много земље; и одмах изниче, јер немаше у дубину земље.
6Али кад сину сунце, увену, и како немаше корена, осуши се.
7Треће паде у трње, и нарасте трње и удави га, и не донесе рода.
8Четврто паде на добру земљу, ниче, нарасте и даваше рода, и доношаше по тридесет, по шесет и по сто.
9И рече: Ко има уши да чује, нека чује!
10И кад беше сам, запиташе га они који беху око њега, са дванаесторицом, за приче.
11И рече им: Вама је дана тајна царства Божјег, а онима напољу све бива у причама,
12да гледају, и не виде, чују, и не разумеју, да се како не обрате, и опрости им се.
13И рече им: Не разумете ову причу - а како ћете разумети све приче?
14Сејач сеје реч.
15А ово су крај пута (посејани): где се сеје реч, и кад је чују, одмах дође сотона и узме у њих посејану реч.
16А ово су, слично, посејани на каменитим местима. Кад чују реч, одмах је с радошћу приме,
17али немају корена у себи, него су непостојани; па кад дође до невоље или гоњења због речи, одмах се саблазне.
18А други су посејана у трњу: то су они који су чули реч,
19али бриге овога света, превара богатства и остале жеље уђу и угуше реч, и остане без рода.
20А посејани на доброј земљи, то су они који чују реч и примају је, и доносе рода, по тридесет, по шесет и по сто.
21И рече им: Долази ли светлост за то, да се метне под мерицу или под кревет? а не, да се метне на светњак?
22Јер нема ништа тајно, што неће бити јавно, нити има што сакривено, што неће изићи на видело.
23Ко има уши да чује, нека чује!
24И рече им: Памтите што чујете! Каквом мером мерите, мериће вам се, и додаће вам се.
25Јер ко има, даће му се; а ко нема, узеће му се и оно што има.
26И рече: Тако је царство Божје као кад човек баци семе у земљу,
27и (онда) спава и устаје, ноћ и дан, а семе ниче и расте - ни сам не зна како.
28Земља сама од себе доноси род: прво траву, потом клас, па онда потпуно зрно у класу.
29А кад допусти род, одмах шаље срп, јер дође жетва.
30И рече: Какво ћемо казати да је царство Божје, или у каквој ћемо га причи исказати?
31Оно је као зрно горушично, које је, кад се посеје у земљу, мање од свих семена на земљи;
32а кад се посеје, нарасте и буде веће од свега поврћа и пушта велике гране, тако да птице небеске могу да се гнезде у његову хладу.
33И многим таким причама казиваше им реч, колико су могли да слушају.
34А без приче им не говораше; но насамо је својим ученицима све протумачио.
35И рече им онога дана увече: Хајдемо на ону страну.
36И отпустише народ и узеше га са собом тако како је био у чамцу. А и други чамци иђаху с њим.
37И подиже се велика олуја, и валови запљускиваху у чамац, тако да се чамац већ почео пунити.
38А он спаваше остраг у чамцу, на узглављу. И пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо?
39И уста, заповеди ветру и рече мору: Ћути, умукни! И ветар стаде, и наста тишина велика.
40И рече им: Што сте тако страшљиви? Зар још немате вере?
41И уплашише се врло, и говораху један другоме: Па ко је овај, да га слушају и ветар и море?