1А кад би одређено да идемо у Италију, предаше Павла и друге неке сужње капетану царске чете, по имену Јулију.
2Уђосмо у лађу адрамитску, која је имала пловити у азиска места, и отискосмо се; а био је с нама Македонац Аристарх из Солуна.
3Други дан дођосмо у Сидон, и Јулије, који је с Павлом лепо поступао, допусти му да оде до својих пријатеља и да се ови постарају за њега.
4Кад се оданде одвезосмо, због противног ветра пловисмо поред Кипра.
5Препловисмо пучину киликиску и памфилиску и дођосмо у Миру ликиску.
6Онде капетан нађе једну александриску лађу која је пловила у Италију и метну нас у њу.
7А како смо много дана споро пловили и једва дошли према Книду, јер нам није дао ветар, код Салмоне пловисмо поред Крита.
8Једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра пристаништа, близу кога беше град Ласеја.
9Како је већ било прошло много времена, а и пловљење већ није било сигурно, јер је већ и пост био прошао, световаше Павле
10и рече им: Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе, него и нашег живота.
11Али је капетан више веровао крмару и господару од лађе него ли Павловим речима.
12Како пристаниште није било згодно за зимовање, већина је световала да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финикса и онде да зимују. То је пристаниште критско, отворено према југозападу и северозападу.
13И кад дуну југ, мишљаху да могу извршити своју намеру, дигоше сидра и пловљаху покрај Крита.
14Али после кратког времена захвати лађу буран ветар који се зове североисточњак.
15Кад понесе лађу и ова се не могаше противити ветру, предадосмо се ветру и носио нас је.
16А кад прођосмо мимо једно мало острво које се зове Клауда, једва се могосмо дочепати чамца.
17Дигоше га горе, употребише подупираче и везаше лађу ужетом. Бојећи се да не дођу у Сирту, спустише справу и тако су даље пловили.
18Али како нам је бура веома досађивала, сутрадан избацише товаре,
19а у трећи дан својим рукама избацише справе лађарске.
20Како се више дана не показаше ни сунце ни звезде, а бура је била велика, то смо најпосле изгубили сваку наду да ћемо се спасти.
21Како се задуго није јело, дође Павле међу њих и рече: Требали сте ме, људи, послушати и не отискивати се од крита, па имати ове муке и штете.
22А сад вас молим да будете добре воље; јер ниједна душа од вас неће пропасти, само лађа.
23Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога којега сам ја и коме служим
24и рече: "Не бој се, Павле! Ти мораш доћи пред цара. И, ево, поклонио ти је Бог све који се возе с тобом".
25Зато, људи, не бојте се! Ја верујем Богу да ће тако бити као што ми је речено.
26Али ваља нам доћи на једно острво.
27А кад дође четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, у помоћи опазише лађари да се приближују некаквој земљи.
28Измерише дубину и нађоше двадесет хвати; и прошавши мало, опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
29Бојећи се да не наиђемо где на прудовита места, са стражњега краја лађе бацише четири сидра и жељаху да сване.
30А кад лађари покушаше да побегну из лађе и спустише чамац у море, изговарајући се као да хоће с предњега краја да спусте сидра,
31рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви се не можете спасти.
32Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде (у море).
33А у свануће мољаше Павле све да једу и рече: Четрнаести је дан данас како чекате и без хране остасте, и ништа не окусисте.
34Зато вас молим да једете: јер је то за ваше спасење. Ниједноме од вас длака с главе неће отпасти.
35То рече, узе хлеб, захвали Богу пред свима, изломи га и стаде јести.
36Тада се сви развеселише, па и једоше.
37А беше нас у лађи душа свега 276.
38Кад се наситише јела, облакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
39А кад свану, не познаше земље; али угледаше некакав залив с обалом на коју су, ако буде могуће, хтели да натерају лађу.
40Одрешише сидра и пустише их у море, па одрешише и ужа на крмама, наместише предње једро према ветру и иђаху према обали.
41А кад наиђоше на пруд, наседе лађа: предњи део насади се и није се могао помакнути, а стражњи се део разби од силе (валова).
42А војници се договорише да побију сужње, да не би који испливао и утекао.
43Али капетан хтеде да сачува Павла, и забрани њихову намеру: заповеди онима који су знали пливати, да први скоче у воду и изиђу на земљу,
44а остали (изиђоше), једни на даскама, а други на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.