Acts 27
1 А кад би одређено да идемо у Италију, предаше Павла и друге неке сужње капетану царске чете, по имену Јулију.
2 Уђосмо у лађу адрамитску, која је имала пловити у азиска места, и отискосмо се; а био је с нама Македонац Аристарх из Солуна.
3 Други дан дођосмо у Сидон, и Јулије, који је с Павлом лепо поступао, допусти му да оде до својих пријатеља и да се ови постарају за њега.
4 Кад се оданде одвезосмо, због противног ветра пловисмо поред Кипра.
5 Препловисмо пучину киликиску и памфилиску и дођосмо у Миру ликиску.
6 Онде капетан нађе једну александриску лађу која је пловила у Италију и метну нас у њу.
7 А како смо много дана споро пловили и једва дошли према Книду, јер нам није дао ветар, код Салмоне пловисмо поред Крита.
8 Једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра пристаништа, близу кога беше град Ласеја.
9 Како је већ било прошло много времена, а и пловљење већ није било сигурно, јер је већ и пост био прошао, световаше Павле
10 и рече им: Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе, него и нашег живота.
11 Али је капетан више веровао крмару и господару од лађе него ли Павловим речима.
12 Како пристаниште није било згодно за зимовање, већина је световала да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финикса и онде да зимују. То је пристаниште критско, отворено према југозападу и северозападу.
13 И кад дуну југ, мишљаху да могу извршити своју намеру, дигоше сидра и пловљаху покрај Крита.
14 Али после кратког времена захвати лађу буран ветар који се зове североисточњак.
15 Кад понесе лађу и ова се не могаше противити ветру, предадосмо се ветру и носио нас је.
16 А кад прођосмо мимо једно мало острво које се зове Клауда, једва се могосмо дочепати чамца.
17 Дигоше га горе, употребише подупираче и везаше лађу ужетом. Бојећи се да не дођу у Сирту, спустише справу и тако су даље пловили.
18 Али како нам је бура веома досађивала, сутрадан избацише товаре,
19 а у трећи дан својим рукама избацише справе лађарске.
20 Како се више дана не показаше ни сунце ни звезде, а бура је била велика, то смо најпосле изгубили сваку наду да ћемо се спасти.
21 Како се задуго није јело, дође Павле међу њих и рече: Требали сте ме, људи, послушати и не отискивати се од крита, па имати ове муке и штете.
22 А сад вас молим да будете добре воље; јер ниједна душа од вас неће пропасти, само лађа.
23 Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога којега сам ја и коме служим
24 и рече: "Не бој се, Павле! Ти мораш доћи пред цара. И, ево, поклонио ти је Бог све који се возе с тобом".
25 Зато, људи, не бојте се! Ја верујем Богу да ће тако бити као што ми је речено.
26 Али ваља нам доћи на једно острво.
27 А кад дође четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, у помоћи опазише лађари да се приближују некаквој земљи.
28 Измерише дубину и нађоше двадесет хвати; и прошавши мало, опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
29 Бојећи се да не наиђемо где на прудовита места, са стражњега краја лађе бацише четири сидра и жељаху да сване.
30 А кад лађари покушаше да побегну из лађе и спустише чамац у море, изговарајући се као да хоће с предњега краја да спусте сидра,
31 рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви се не можете спасти.
32 Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде (у море).
33 А у свануће мољаше Павле све да једу и рече: Четрнаести је дан данас како чекате и без хране остасте, и ништа не окусисте.
34 Зато вас молим да једете: јер је то за ваше спасење. Ниједноме од вас длака с главе неће отпасти.
35 То рече, узе хлеб, захвали Богу пред свима, изломи га и стаде јести.
36 Тада се сви развеселише, па и једоше.
37 А беше нас у лађи душа свега 276.
38 Кад се наситише јела, облакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
39 А кад свану, не познаше земље; али угледаше некакав залив с обалом на коју су, ако буде могуће, хтели да натерају лађу.
40 Одрешише сидра и пустише их у море, па одрешише и ужа на крмама, наместише предње једро према ветру и иђаху према обали.
41 А кад наиђоше на пруд, наседе лађа: предњи део насади се и није се могао помакнути, а стражњи се део разби од силе (валова).
42 А војници се договорише да побију сужње, да не би који испливао и утекао.
43 Али капетан хтеде да сачува Павла, и забрани њихову намеру: заповеди онима који су знали пливати, да први скоче у воду и изиђу на земљу,
44 а остали (изиђоше), једни на даскама, а други на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.