1И кад се спасосмо, дознадосмо да се острво зове Мелита.
2А варвари нам чињаху не обичну љубав: наложише ватру и због кише која је падала и због зиме примише нас све.
3А кад Павле скупи гомилу грања и метну на ватру, изиђе змија од врућине и скочи му на руку.
4А кад варвари видеше животињу где виси о руци његовој, говораху један другоме: Јамачно је овај човек убица, који се избавио од мора, али му правда не да да живи.
5А он отресе животињу у ватру и не би му ништа зло.
6А они чекаху да он отече или уједанпут да падне мртав. Кад после дугог чекања видеше да му ништа зло не би, променише своје мишљење и говораху да је он Бог.
7А у ономе крају беше имање поглавара од острва по имену Публија. Овај нас прими и угости љубазно три дана.
8А догоди се да отац Публијев лежаше од грознице и од срдобоље; Павле уђе к њему, помоли се Богу, метну руке своје на њега и излечи га.
9А кад то би, долажаху и други који беху болесни на острву и исцељиваху се.
10Поштоваху нас многим часима, и кад пођосмо, дадоше нам што нам је требало.
11После три месеца одвезосмо се на лађи александријској, која је презимила на острву и на којој беху написани Диоскури.
12Допловисмо у Сиракузу и остасмо онде три дана.
13Оданде, држећи се обале, дођосмо у Региум. Кад после једног дана дуну југ, дођосмо други дан у Путеоле.
14Онде нађосмо браћу, која нас замолише да останемо код њих седам дана. И тако дођосмо у Рим.
15Оданде нам браћа, кад чуше за нас, изиђоше у сусрет до Апијева трга и Три крчме. Кад их Павле виде, захвали Богу и ослободи се.
16А кад дођосмо у Рим, Павлу се допусти да живи засебно, с војником који га је чувао.
17После три дана сазва он старешине јудејске, и кад се они скупише, говораше им: Иако, браћо, не учиних ништа противно народу или законима отачким, из Јерусалима ме ипак као сужња предаше у руке Римљанима.
18Ови ме после испитивања хтедоше пустити, јер се не нађе на мени никаква смртна кривица.
19Али, како су се Јудеји овоме противили, натера ме невоља да се иштем пред цара, (али) не као да бих имао што тужити свој народ.
20Зато вас замолих да се видимо и да се разговоримо; јер за наду Израиљеву окован сам у ово гвожђе.
21А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за тебе из Јудеје, нити дође ко од браће да јави или да каже што зло за тебе.
22Али желимо да чујемо од тебе шта мислиш. Јер нам је познато за ову секту да јој се свуда насупрот говори.
23И одредише му дан и још их више дође к њему у стан. Овима је казивао и сведочио царство Божје и трудио се да их задобије за Исуса (доказима) из закона Мојсијева и из пророка, од јутра до мрака.
24И једни вероваху његовим речима, а други не вероваху.
25Будући несложни међу собом, отидоше, а Павле рече само једну реч: Добро каза Дух свети преко пророка Исаије оцевима вашим:
26"Иди народу овоме и кажи: Чућете, и нећете разумети, гледаћете, и нећете видети;
27јер је одрвенило срце овога народа, ушима тешко чују и очи су своје затворили, да како не виде очима, не чују ушима, не разумеју срцем и обрате се, и излечим их".
28Да знате, дакле, да се незнабошцима посла ово спасење Божје: и они ће чути.
29...
30И остаде пуне две године у своме стану што га беше узео и дочекивао је све који су му долазили.
31Проповедао је царство Божје и учио је о Господу Исусу Христу сасвим слободно и без сметње.