1А Агрипа рече Павлу: Допушта ти се да говориш за себе. Онда Павле пружи ру ку и поче се бранити:
2За срећу своју држим, царе Агрипа, што се данас пред тобом браним од свега за што ме криве Јудеји,
3а нарочито зато што ти знаш све јудејске законе и препирања. Зато те молим да ме стрпљиво саслушаш.
4Како сам ја од младости, од почетка, живео у своме народу и у Јерусалиму, то знају сви Јудеји,
5који ме знају отпре, ако само хоће да посведоче да сам као фарисеј живео по најстрожијој секти наше вере.
6И сад стојим пред судом за наду на обећање што га Бог обрече оцевима нашим,
7до којега наших дванаест племена мисле доћи служећи Богу непрестано ноћ и дан. За ову наду оптужен сам, царе, од Јудеја!
8Зашто ви мислите да се не може веровати да Бог подиже мртве?
9Ја сам некад заиста мислио да ми ваља многа зла чинити против имена Исуса Назарећанина.
10То сам у Јерусалиму и учинио. Добивши власт од првосвештеника, ја сам многе од светих затворио у тамницу, и одобравао сам кад су их убијали.
11Често сам их по свима синагогама кажњавао и терао да хуле, мрзио сам на њих одвише и гонио сам их чак до туђих градова.
12Кад сам за то, с влашћу и заповешћу од првосвештеника, ишао у Дамаск,
13у подне, царе, видех на путу с неба светлост већу од сијања сунчанога, која обасја мене и моје пратиоце.
14И кад ми сви падосмо на земљу, чух глас где ми говори јеврејским језиком: "Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је противу бодила ритати се!"
15А ја рекох: "Ко си, Господе?" А Господ рече: "Ја сам Исус кога ти гониш.
16Него устани и стани на ноге своје! Јер ти се за то јавих, да те учиним слугом и сведоком за то како си ме видео и како ћу ти се (још) показати.
17Избавићу те од народа (твога) и од незнабожаца, којима те шаљем,
18да им отвориш очи, да се обрате од таме к светлости и од власти сотоне к Богу, да приме опроштење греха и део међу онима који су освећени вером у мене".
19Зато, царе Агрипа, не бих непокоран небеској утвари,
20него прво онима у Дамаску, па у Јерусалиму, по свој Јудеји и незнабошцима проповедах да се покају, да се обрате к Богу и да чине дела достојна покајања.
21За то су ме Јудеји ухватили у храму и хтели да ме убију.
22Али Божјом помоћу стојим до овога дана и сведочим малом и великом, не казујући ништа друго осим што су пророци и Мојсије казали да ће бити:
23да ће Месија пострадати, да ће први устати из мртвих и проповедати светлост (нашем) народу и незнабошцима.
24А кад се он овако бранио, викну Фест: Ти си луд, Павле! Од многог знања си полудео!
25А Павле рече: Нисам ја луд, силни Фесте, него говорим истините и паметне речи.
26Зна за ово (и) цар, коме слободно говорим. Јер не верујем да му је што од овога непознато, јер се ово није догодило у углу.
27Верујеш ли, царе Агрипа, пророцима? Знам да верујеш.
28А Агрипа рече Павлу: Још мало па ћеш ме наговорити да будем хришћанин.
29А Павле рече: Молио бих Бога да би, пре или после, не само ти него и сви који ме слушају данас, били такови као што сам ја, осим ових окова.
30Тада уста цар, прокуратор, Вериникија и који су седели с њима,
31отидоше и разговараху се међу собом говорећи: Овај човек није учинио ништа што заслужује смрт или окове.
32А Агрипа рече Фесту: Овај је човек могао бити пуштен да није рекао да хоће к цару.