1Ово, пак, одлучих у себи, да вам не дођем опет у жалости.
2Јер, ако вас ја жалостим, ко ће ме веселити ако не онај кога ја жалостим?
3И баш то вам писах, да ме, кад дођем, не ожалосте они за које би ваљало да се веселим. Јер се уздам у све вас, да је моја радост (радост) свих вас.
4Јер од многе невоље и бриге срца писах вам с многим сузама, не да вас ожалостим, него да бисте познали љубав коју имам изобилно к вама.
5Ако је, пак, ко ожалостио, није мене ожалостио, него - (бар) донекле, да не претерам - све вас.
6Томе је доста овај кар од већине,
7тако да му, напротив, пре морате опростити и тешити га, да га како не сатре превелика жалост.
8Зато вас молим, љубите га.
9Јер за то вам и писах, да познам вредност вашу, јесте ли у свему послушни.
10А коме ви што опростите, (томе опраштам) и ја; јер сам и ја што сам опростио, ако сам што опростио, (опростио) вас ради, пред Христом,
11да нас не превари сотона, јер знамо шта он мисли.
12А кад дођох у Троаду да проповедам еванђеље о Христу, и отворише ми се врата у Господу,
13нисам имао мира у души својој, јер не нађох Тита, брата свога, него се опростих с њима и одох у Македонију.
14Али хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу и на сваком месту шири кроз нас мирис познања свога!
15Јер смо Христов мирис Богу, међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају,
16једнима мирис смрти за смрт, другима мирис животни за живот. И ко је за ово подобан?
17Јер ми не тргујемо речју Божјом, као многи, него као из чиста срца, него као из Бога говоримо пред Богом у Христу.