1Павле, апостол Христа Исуса по вољи Божјој, и брат Тимотеј цркви Божјој у Коринту, са свима светима који су у свој Ахаји:
2благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.
3Слава Богу и Оцу Господа нашег Исуса Христа, Оцу милосрђа и Богу сваке утехе,
4који нас теши у свакој невољи нашој, да бисмо ми могли тешити оне који су у свакој невољи, утехом којом нас саме теши Бог.
5Јер, као што нас обилно сналазе страдања Христова, тако је кроз Христа обилна и утеха наша.
6Ако ли смо у невољи, за вашу је утеху и спасење; ако ли се тешимо, за вашу је утеху, која се показује у сношењу истих страдања која и ми подносимо.
7И тако је нада наша за вас тврда, јер знамо да као што сте заједничари у нашем страдању, тако и у утеси.
8Јер хоћемо да знате, браћо, за невољу нашу која нам се догодила у Азији, да смо били и сувише, преко снаге оптерећени, тако да се нисмо надали ни даћемо остати живи.
9И већ смо сами себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога који подиже мртве.
10Он нас је од толике смрти избавио и избављаће; у њега се уздамо да ће нас и даље избављати,
11помоћу и ваше молитве за нас, да за благодат која је нама дана, многи људи дају хвалу (Богу) за нас.
12Јер је ово слава наша: сведочанство савести наше, да смо у светости и чистоти Божјој, не по мудрости људској, него по благодати Божјој живели на свету, а особито међу вама.
13Јер вам не пишемо друго него што читате и разумете, а надам се да ћете потпуно разумети,
14као што сте нас донекле већ разумели; да смо слава ваша, као и ви наша, за дан Господа нашег Исуса.
15И у овом поуздању хтедох прво к вама доћи, да по другипут примите благодат,
16и кроз вас да одем у Македонију, и опет из Македоније да дођем к вама и ви да ме отпратите у Јудеју.
17Јесам ли, дакле, био лакоуман кад сам ово хтео? Или су моје намере чисто људске намере, тако да је у мене (у исто време) и "да" и "не".
18Тако ми верности Божје: реч је наша к вама није (у исто време) и "да" и "не".
19Јер Син Божји, Христос Исус, кога ми вама проповедамо, ја, Силван и Тимотеј, не беше "да" и "не", него у њему би "да".
20Јер, колико је обећања Божјих, у њему су "да"; зато и говоримо кроз њега "амин", Богу на славу.
21А Бог је који нас с вама (заједно) утврђује у Христу и који нас помаза,
22који нас и запечати и даде Духа као капару у срца наша.
23А ја за сведока Бога призивам на своју душу: (само) штедећи вас, не дођох више у Коринт.
24Не као да ми господаримо вером вашом, него смо (само) помагачи ваше радости; у вери сте тврди.