1И подиже с оданде и дође у крајеве јудејске и перејске. И опет се стече народ к њему, и, по своме обичају, опет их је учио.
2И приступише фарисеји и, кушајући га, упиташе га, да ли човек може отпустити жену.
3А он одговори и рече им: Шта вам је заповедио Мојсије?
4А они рекоше: Мојсије је допустио да јој се напише распусна књига и да се отпусти.
5А Исус им рече. Због тврдога срца вашега написа вам он ову заповест.
6Али од почетка света створио их је као мужа и жену.
7Зато ће човек оставити оца свога и матер,
8и биће двоје једно тело. Тако нису више два, него једно тело,
9Што је, дакле, Бог саставио, човек да не раставља!
10И код куће га ученици опет запиташе за ово.
11И рече им: Ко отпусти жену своју и узме другу, чини прељубу.
12И ако она отпусти мужа свога и пође за другога, чини прељубу.
13И донесоше му дечицу да их се дотакне; а ученици их укорише.
14А кад то виде Исус, расрди се и рече им: Пустите дечицу нека долазе к мени и не браните им, јер је такових царство Божје.
15Заиста, кажем вам: Ко не прими царства Божјега као дете, неће ући у њега.
16И загрли их, метну на њих руке и благослови их.
17И кад изиђе на пут, притрча му неко, клекну пред њега и упита га: Учитељу добри, шта ми ваља чинити да добијем живот вечни?
18А Исус му рече. Што ме зовеш добрим? Нико није добар осим једнога Бога.
19Заповести знаш: Не убиј, не чини прељубе, не укради, не сведочи лажно, не закидај, поштуј оца свога и матер своју.
20А он му рече. Учитељу, свега сам се овога држао од младости своје.
21А Исус погледа на њега, заволе га и рече му: Још ти једно недостаје. иди, продај све што имаш и подај сиротињи, и имаћеш блага на небу, и хајде за мном!
22А он поста жалостан од ове речи и отиде тужан, јер је био врло богат.
23И погледа Исус око себе и рече ученицима својим: Како је тешко богатима ући у царство Божје!
24А ученици се зачудише речима његовим. А Исус им опет рече: Децо, како је тешко ући у царство Божје!
25Лакше је камили проћи кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје!
26А они се још више уплашише и рекоше један другоме: Па ко се онда може спасти?
27А Исус погледа на њих и рече: Људима је немогуће, али није Богу; јер Богу је све могуће.
28А Петар му поче говорити: Ето, ми смо оставили све и идемо за тобом.
29А Исус рече: Заиста, кажем вам: Нема никога који је оставио кућу, браћу, сестре, матер, оца, децу или земљу мене ради и еванђеља ради,
30а да неће примити стоструко, сад, у ово време: кућа, браће, сестара, матера, деце и земље, с гоњењима, а на свету који ће доћи, живот вечни.
31Али ће многи први бити последњи, и последњи први.
32И путоваху горе у Јерусалим. Исус иђаше пред њима, и чуђаху се. А који иђаху за њим, бојаху се. И опет узе дванаесторицу и поче им казивати шта ће бити с њим.
33Ево, идемо горе у Јерусалим. Сина човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима. Ови ће га осудити на смрт и предаће га незнабошцима.
34Ругаће му се и пљуваће га, шибаће га и убиће га, али после три дана устаће.
35И приступише му Јаков и Јован, синови Зеведејеви, и рекоше му: Учитељу, хтели би да нам учиниш за што ћемо те умолити.
36А он им рече: Шта хоћете да вам учиним?
37А они му рекоше: Дај нам да седимо један с десне стране теби, а други с леве, у слави твојој.
38А Исус им рече. Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или крстити се крштењем којим се ја крстим?
39А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече. Чашу коју ја пијем, испићете, и крштењем којим се ја крстим, крстићете се,
40али седети с десне стране мени или с леве, то не дајем ја, него (то припада онима) којима је спремљено.
41И кад то чуше десеторица, почеше се срдити на Јакова и Јована.
42А Исус их дозва и рече им: Знате да они који важе као народни владари, господаре над њима, и великаши њихови чине им насиље.
43Али међу вама да не буде тако! Него, ко хоће да буде највећи међу вама, нека вам служи,
44и ко хоће први да буде међу вама, нека буде свима слуга.
45Јер ни Син човечји не дође да му служе, него да служи и да да живот свој у откуп за многе.
46И дођоше у Јерихон. И кад излажаше из Јерихона с ученицима својим и с доста народа, син Тимејев, Вартимеј, слеп просјак, сеђаше крај пута.
47И кад чу да је то Исус Назарећанин, стаде викати: Сине Давидов, Исусе, смилуј се на мене!
48И многи га караху да ућути, али он још већма викаше: Сине Давидов, смилуј се на мене!
49И Исус стаде и рече: Зовните га. И зовнуше слепца и рекоше му: Не бој се, устани, зове те.
50А он збаци са себе огртач, устаде и дође к Исусу.
51И Исус му рече: Шта хоћеш да ти учиним? А слепац му рече. Равуни, да прогледам!
52А Исус му рече: Иди, вера твоја поможе ти. И одмах прогледа, и иђаше путем за њим.