1Пошто је свршио све своје речи пред народом, дође у Кафарнаум.
2А слуга једнога капетана, кога је овај веома ценио, беше болестан, на умору.
3И кад чу за Исуса, посла к њему старешине јудејске, молећи га да дође и да излечи слугу његова.
4А кад ови дођоше к Исусу, мољаху га врло и рекоше: Заслужио је да му то учиниш;
5јер воли наш народ и подигао нам је синагогу.
6И Исус пође с њима. А кад већ није био далеко од куће, посла капетан пријатеље и рече му: Господе, не труди се! Јер нисам достојан да уђеш под мој кров.
7Зато ни себе не држах за достојна да ти дођем, него реци само једну реч, и оздравиће слуга мој.
8Јер и ја сам човек под влашћу, и имам под собом војника, па кажем овоме: Иди!, и иде; и другоме: Дођи!, и дође; и слузи своме: Учини то!, и учини.
9А кад Исус чу то, зачуди му се, окрену се народу који је ишао за њим и рече: Кажем вам: Ни у Израиљу толике вере не нађох!
10И кад се послани вратише у кућу, нађоше слугу здрава.
11Потом иђаше у град који се зове Наин, и с њим иђаху ученици његови и много народа.
12А кад се приближи вратима градским, гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, која је била удовица. И с њом беше много народа из града.
13И кад је Господ виде, сажали му се за њом и рече јој: Не плачи!
14И приступи, прихвати за сандук - а носиоци стадоше - и рече: Младићу, теби говорим, устани!
15И мртвац седе и стаде говорити, и даде га матери његовој.
16И страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: Велик се пророк појави међу нама, и: Бог је походио народ свој.
17И рашири се глас овај о њему по свој Јудеји и по свој околини.
18И јавише Јовану ученици његови за све ово. Тада Јован дозва двојицу од својих ученика,
19посла их Господу и рече: Јеси ли ти онај који треба да дође, или другога да чекамо?
20А људи дођоше к њему и рекоше: Јован Крститељ посла нас к теби и вели: Јеси ли ти онај који треба да дође, или другог да чекамо?
21У тај час излечи многе од болести, мука и злих духова, и многим слепима поклони вид.
22И одговори им: Идите и кажите Јовану што видесте и чусте: слепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глуви чују, мртви устају, сиромашнима се проповеда еванђеље.
23И благо ономе који се не саблазни о мене!
24А кад Јованови посланици отидоше, поче народу говорити о Јовану: Шта сте изишли у пустињу да видите? Трску коју љуља ветар?
25Него шта сте изишли да видите? Човека у меке хаљине обучена? Ето, који господске хаљине носе и у сластима живе, по царским су дворовима.
26Него шт сте изишли да видите? Пророка? Да, кажем вам, и више од пророка!
27Ово је онај за кога је написано: "Ето шаљем гласника свога пред тобом, који ће приправити пут твој пред тобом".
28Кажем вам: Међу рођенима од жена нема већега од Јована, а најмањи у царству Божјем већи је од њега.
29И сав народ који га је чуо и цариници оправдаше Бога и крстише се крштењем Јовановим.
30А фарисеји и законици одбацише што јеБог хтео с њима, и не хтеше да их он крсти.
31Какви ћу, дакле, казати да су људи овога рода, и коме су слични?
32Они су као деца која седе на тргу и једно другом довикују: Свирасмо вам, и не играсте; кукасмо, и не плакасте.
33Јер дође Јован Крститељ, нити је јео хлеба нити је пио вина - и кажете: Демон је у њему.
34Дође Син човечји, и једе и пије - и кажете: Гле човека изелице и пијанице, друга цариницима и грешницма!
35Али оправдаше мудрост сва њезина деца.
36А један га фарисеј мољаше да би ручао у њега. И уђе у кућу фарисејеву и леже за трпезу.
37И, гле, једна грешница у граду дозна да је он за трпезом у кући фарисејевој, и донесе у суду од алавастра мира
38и стаде састраг, код ногу његових, и плакаше, и поче сузама квасити ноге његове и косом од главе своје отираше их, и љубљаше ноге његове и мазаше их миром.
39А кад то виде фарисеј који га је позвао, рече у себи. Да је он пророк, знао би ко је и каква је то жена што га се дотиче: да је грешница.
40А Исус му рече: Симоне, имам нешто да ти кажем. А он: Учитељу, кажи! Рече:
41Двојица беху дужни једноме зајмодавцу; један беше дужан пет стотина динара, а други педесет.
42Како нису имали да врате, поклони он обојици. Који ће га, дакле, од њих већма љубити?
43А Симон одговори: Мислим онај коме је више поклонио. А он му рече: Право си судио.
44И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Ја уђох у твоју кућу; ниси ми дао воде за ноге - а она сузама обли ноге моје и косом својом убриса их.
45Ниси ме пољубио - а она, откако уђох, не преста љубити ми ногу.
46Ниси помазао уљем главу моју - а она миром помаза ноге моје.
47Зато ти кажем: Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта, малу љубав има.
48А њој рече: опраштају ти се греси твоји!
49И који с њим беху за трпезом, стадоше у себи говорити: Ко је овај што и грехе опрашта -
50А жени рече: Вера твоја поможе ти, иди с миром!