1А кад се буна утишала, дозва Павле ученике и светова их; опрости се с њима и крену на пут у Македонију.
2Пошто прође оне крајеве и светова их многим речима, дође у Грчку.
3Овде је остао три месеца. Како му Јудеји баш онда кад је хтео да се одвезе у Сирију, стадоше радити о глави, одлучи да се врати преко Македоније.
4Пратили су га: Сопатар Пиров из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај и Дерве и Тимотеј, Тихик и Трофим из Азије.
5Ови отидоше напед и чекаху нас у Троади.
6А ми се после дана бесквасних хлебова одвезосмо из Филипа и за пет дана дођосмо к њима у Троаду, где смо остали седам дана.
7Кад смосе у први дан недеље сабрали да ломимо хлеб, Павле им је проповедао, и како је сутрадан хтео да пође, протегао је говор до поноћи.
8А у горњој соби где се бесмо сабрали, гореле су многе лампе.
9Како је Павле дуже проповедао, један младић по имену Евтих, који је седео на прозору, беше тврдо заспао. Савладан од сна, паде доле с трећега ката и дигоше га мртва.
10Тада Павле сиђе доле, паде на њега, загрли га и рече. Не буните се, још је жив.
11Онда се (опет) попе горе, изломи хлеб и једе, и пошто им је до зоре још много говорио, отиде.
12А младића доведоше жива, и утешише се врло.
13А ми смо се раније укрцали у лађу и одвезли у Ас, да ту и Павла узмемо у лађу; тако је био заповедио, јер је сам пешице хтео да иде.
14Кад смо се у Асу састали, узесмо га у лађу и дођосмо у Митилину.
15Одавде се сутрадан одвезосмо и дођосмо према Хију, други дан пређосмо на Сам и сутрадан дођосмо у Милит.
16Павле је, наиме, био одлучио да прођемо мимо Ефес, да се не би задржао у Азији; јер се журио да, ако му буде могуће, о Духовима буде у Јерусалиму.
17Из Милита посла у Ефес и дозва старешине црквене.
18Кад дођоше к њему, рече им: Ви знате како сам код вас провео све време, од првога дана кад дођох у Азију.
19Служио сам Господу са сваком понизношћу, са сузама и напастима које ми се догодише од Јудеја који су ми радили о глави.
20Ништа корисно нисам пропустио да вам кажем и да вас научим, јавно и по кућама.
21Преклињао сам и Јудеје и Грке да се врате Богу и да верују у Господа нашег Исуса.
22Сад ме, ево, дух мој гони да идем у Јерусалим, и не знам шта ће ми се о њему догодити.
23Само (то знам) да ми Дух свети по свима градовима сведочи да ме чекају окови и невоље.
24Али мени је мој живот ништа, само да свршим пут свој и службу коју сам примио од Господа Исуса: да посведочим еванђеље о благодати Божјој.
25И сад ево знам да више нећете видети мога лица сви ви кроз које прођох проповедајући царство.
26Зато вам сведочим на данашњи дан, да сам чист од крви свију.
27Јер не пропустих да вам јавим сву вољу Божју.
28Пазите на себе и на све стадо, у коме нас је Дух свети поставио за епископе, да пасете цркву Божју, коју је стекао крвљу својом.
29Ја знам да ће по моме одласку међу вас ући грабљиви вуци који неће штедети стада.
30Између вас самих устаће људи који ће говорити наопако, да би повукли ученике за собом.
31Зато пазите и опомињите се да три године ноћ и дан не престајах са сузама световати свакога од вас.
32И сад вас предајем Господу и речи благодати његове, која је кадра оснажити и дати наследство међу свима освећенима.
33Сребра, злата, или руха ни у једнога не заисках.
34Сами знате да потреби мојој и мојих другова послужише ове руке моје.
35Свагда вам показах, да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и сећати се речи самога Господа Исуса: "Блаженије је давати него ли примати".
36И кад ово рече, клече на колена своја и помоли се Богу са свима њима.
37И сви плакаху јако; загрлише Павла и љубљаху га.
38Жалосни беху највише због речи коју је рекао, да више неће видети лица његова. И отпратише га на лађу.