1Па дође и у Дерву и у Листру. И, гле, беше онде неки ученик по имену Тимотеј, син једне Јудејке која је веровала, а оца Грка.
2За њега добро сведочаху браћа у Листри и Икониуму.
3Павле хтеде да овај с њиме пође; узе га и обреза због Јудеја који беху у оним местима. Јер су сви знали да му је отац био Грк.
4И кад пролажаху градове, предаваху им наредбе које наредише апостоли и старешине у Јерусалиму, да их се држе.
5Тако се цркве утврђиваху у вери и сваки дан их биваше више.
6Прођоше Фригију и галатиску земљу, јер им је дух свети забранио да проповедају у Азији.
7Кад дођоше до Мизије, хтедоше да иду у Витинију, али им не даде дух Исусов.
8Тада прођоше Мизију и сиђоше у Троаду.
9Овде се Павлу јави утвара ноћу: један човек из Македоније стајаше, мољаше га и рече: Пређи у Македонију и помози нам!
10А кад виде утвару, одмах гледасмо да одемо у Македонију, јер смо знали да нас је Бог позвао да им проповедамо еванђеље.
11Одвезосмо се, дакле, из Троаде, путовасмо право на Самотрак, сутрадан у Неапољ,
12и оданде у Филипе, који су први град тога дела Македоније (римска) колонија. У томе граду остасмо неколико дана.
13У суботу изиђосмо изван града, к реци, где мишљасмо да је синагога, седосмо и говорисмо женама које се беху скупиле.
14Једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града Тиатире, која је продавала скерлет, слушаше; и Господ отвори срце њено да пази на речи Павлове.
15А кад се она и кућа њезина крстила, мољаше: Ако мислите да ја верујем у Господа, уђите у моју кућу и останите онде. И натера нас.
16А кад једном иђасмо у синагогу, срете нас једна робиња која је имала дух погађачки и врачањем доносила велик добитак својим господарима.
17Ова иђаше за Павлом и нама и викаше: Ови су људи слуге Бога највишега, који вам јављају пут спасења!
18Ово чињаше она много дана. А кад се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповедам ти у име Исуса Христа, да изиђеш из ње. И изиђе у тај час.
19А кад њезини господари видеше да им пропаде нада на добитак, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг, пред поглаварство,
20и доведоше их к преторима и рекоше: ови људи, Јудеји, муте по нашем граду
21и проповедају законе којих ми као Римљани не смемо примати ни творити.
22А подиже се и народ на њих. Тада им претори здераше хаљине и заповедише да их шибају.
23И кад их добро избише, бацише их у тамницу и заповедише тамничару да их добро чува.
24Примивши таку заповест, он их баци у доњу тамницу и ноге им метну у кладе.
25Око поноћи Павле и Сила мољаху се Богу и слављаху га, а сужњи их слушаху.
26Уједанпут се земља затресе тако да се пољуља темељ тамнички; одмах се отворише сва врата, и свима спадоше окови.
27Тамничар се пробуди, виде отворена врата тамничка, извуче мач и хтеде се убити, јер је мислио да су сужњи побегли.
28А Павле повика јако и рече: Не чини себи никаква зла, јер смо сви ту.
29Тада заиска светлости, улети и дркћући паде пред Павла и Силу,
30изведе их напоље и рече: Господо, шта ми треба чинити да се спасем?
31А ови рекоше: Веруј у Господа Исуса, и спашћеш се ти и дом твој.
32И проповедише реч Божју њему и свима који беху у дому његову.
33Још у онај час ноћи узе их и опра им ране, и одмах се крсти он и сви његови.
34И уведе их у кућу, изнесе им јела и радоваше се са свим домом својим што је поверовао у Бога.
35А кад је свануло, послаше претори ликторе и рекоше: пусти оне људе!
36А тамничар каза ове речи Павлу: Послали су претори да се пустите. Сад, дакле, изиђите и идите с миром.
37Али Павле им рече: Иако смо римски грађани, избише нас јавно, без суда, и онда нас бацише у тамницу. и сад хоће тајно да нас избаце? Не, него нека дођу сами и изведу нас.
38А ликтори казаше ове речи преторима. И уплашише се кад чуше да су римски грађани.
39Дођоше и рекоше им неколико лепих речи, изведоше их напоље и мољаху их да оду из града.
40Тада изиђоше из тамнице и дођоше к Лидији; видеше и утешише браћу, и отидоше.