1Molitva Mojsija, čoveka Božijega. O, Gospode, ti si nama bio prebivalište kroz sva pokolenja!
2Pre rođenja planina, pre nego si sazdao zemlju i svet, od veka do veka, ti si Bog.
3Ti smrtnika vraćaš u prašinu i govoriš: „Vratite se, o, potomci ljudi!“
4Jer je u tvojim očima hiljadu godina poput minulog, jučerašnjeg dana i poput smene noćne straže.
5Odnosiš ih ko bujica, poput sna su, jutrom su ko trava izniknuli;
6ujutro cvetaju i rastu, a uveče suše se i venu.
7Tako i mi nestajemo u tvom gnevu i tvoja nas srdžba prestravljuje!
8Naše si krivice pred sebe stavio, naše tajne licem svojim obasjao.
9Tako su minuli dani naši svi u tvome gnevu, poput daha godine su naše isparile.
10U našem je veku sedamdeset leta, osamdeset leta ako smo u snazi; njihovo najbolje — tegoba i muka — brzo prođu i mi odletimo.
11Ko je upoznao silu tvoga gneva? Koliko si strašan, toliko si srdit.
12Nauči nas da brojimo svoje dane tako, da bismo srce mudro zadobili!
13O, Gospode, okreni se! Dokle više? Smiluj se na svoje sluge.
14Milošću nas svojom ujutro nahrani; da kličemo, da se veselimo kroz sve svoje dane!
15Obraduj nas za sve one dane kad si nas tlačio, za godine gledane nedaće.
16Nek slugama tvojim prikaže se delo tvoje i njihovoj deci veličanstvo tvoje!
17Nek naklonost Gospoda, Boga našeg, počiva na nama. Šta radili u tome uspeli! Šta radili u tome uspeli!