Jeremiah 8
1 U to će vreme — govori Gospod — izvaditi kosti Judinih careva, kosti glavara, kosti sveštenika, kosti proroka i kosti stanovnika Jerusalima iz njihovih grobova.
2 Razasuće ih pred suncem, mesecom, pred svom nebeskom vojskom, pred onima koje su voleli i služili im, koje su sledili, težili im i kojima su se klanjali. Neće ih sakupiti i neće ih sahraniti. Biće kao gnojivo po tlu.
3 A svem ostatku ovog zlog roda, koji preživi po svim mestima u koja ću ih prognati, smrt će biti draža od života — govori Gospod nad vojskama.
4 Reci im: ’Govori Gospod: Zar ne ustaju oni koji padaju? Zar se ne vraća onaj koji se odvraća?
5 A zašto se odvratio ovaj narod, Jerusalim, uporan u odmetništvu? Drži se obmane i odbija da se vrati.
6 Pazio sam i čuo: ne govore dobro, nijedan se ne kaje za svoja zla i ne kaže — Šta sam to uradio? Svi su se odvratili na svoju stranu kao konj što grabi u bitku.
7 Čak i roda na nebesima zna svoje vreme; golub, lasta i ždral paze na vreme kada dolaze; a samo moj narod ne zna Gospodnje propise.
8 Kako možete da kažete: mudri smo! Imamo Gospodnji Zakon? Gle, stvarno ga je lažnim načinilo lažljivo pero znalaca Svetog pisma!
9 Mudraci su se osramotili, uplašili su se i zarobljeni su. Evo, prezreli su reč Gospodnju, pa kakva im to mudrost preostaje?
10 Zato ću njihove žene da dam drugima, a njihova polja novim gazdama. Jer baš svi, od najmanjeg do najvećeg, grabe nepošteni dobitak. Od proroka, pa do sveštenika, baš svi varaju.
11 Oni prelom ćerke mog naroda olako leče pričajući: Mir! Mir! A nema mira.
12 Jesu li se zastideli zato što su učinili gadost? Baš se nimalo nisu zastideli i ne znaju za stid. Zato će pasti među one što padaju i u času kada ih kaznim biće sapleteni — govori Gospod.
13 Pokupiću ih i dokrajčiću ih — govori Gospod — neće više biti grožđa na lozi, neće više biti plodova smokve na njenom stablu i lišće će se osušiti. A ja ću da ih dam onima što će ih pregaziti.’“
14 I zašto sada sedimo? Okupite se, pođimo u utvrđene gradove pa da tamo izginemo, jer nas je Gospod, naš Bog, odredio za propast. Dao nam je da pijemo zatrovanu vodu jer smo Gospodu zgrešili.
15 Nadali smo se miru, ali ničeg dobrog; i vremenu zdravlja, a ono strava.
16 Od Dana se još čulo rzanje njihovih konja, a od njištanja njihovih ždrebaca tresla se zemlja. Došli su, poharali zemlju i sve što je u njoj, i grad i stanovnike u njemu.
17 „Evo, šaljem na vas zmije otrovnice protiv kojih nema bajalice, pa će vas ujedati — govori Gospod.“
18 O, kad bih se nasmejao! Alʼ tužan sam i srce me boli.
19 Gle, vapaj ćerke moga naroda iz zemlje daleke: „Zar Gospod nije na Sionu? Njen car nije tu?“ „Ali zašto me gneve njihovim idolima, tim tuđinskim ništavilima?“
20 „I žetva je prošla i leto je kraju došlo, a mi spaseni nismo!“
21 Razorilo me je razaranje ćerke moga naroda. U crnini sam jer me je grozota obuzela!
22 Zar u Galadu nema melema? Zar tamo nema lekara? Pa zašto onda nije ozdravila ćerka moga naroda?