1Ali neće biti mrak što nju guši kao u vremenu prethodnom, kad je obezvredio zemlju zavulonovsku i zemlju neftalimsku, a potonji će proslaviti put što vodi ka moru s druge strane Jordana, Galileju mnogobožačku.
2Narod koji po tami hoda, veliku je svetlost ugledao, nastanjene u zemlji sena smrtnoga, svetlost ih jarka obasja.
3Radost si uvećao; pred tobom se raduju kao u žetvenoj radosti, kao što se vesele kada plen dele;
4jer jaram na nj natovaren i obramicu na njegovom ramenu, šibu progonitelja njegova, ti si polomio kao u dan madijanski.
5Ta, svaka cokula maršira u metež, i plašt se natapa u krvi, te će biti za vatru hrana razgorela.
6Ta, nama se muško dete rodilo, nama je sin dat; vlast je njemu na ramenu. I on će se zvati: Divni Savetnik, Bog Silni, Otac Večni, Vladar Mirotvorni.
7Rasprostiranju vlasti i miru neće biti kraja na prestolu Davidovu i na carstvu njegovu, da ga sredi i da ga utvrdi u pravu i u pravednosti od sada i do veka. Revnost Gospoda nad vojskama to će učiniti.
8Gospodar je reč poslao Jakovu i ona je među Izrailjce pala.
9I sav narod nju će upoznati, Jefremovci i stanovništvo Samarije, koji govore srcem nadmenim i oholim:
10„Ako su opeke pale, gradićemo od tesana kamena; divlje smokve su sasečene, kedre ćemo tamo podići.“
11A Gospod razmešta protiv Resina protivnike njegove i podbada neprijatelje njegove,
12Arameju spreda, Filistejce straga, te Izrailj proždiru svojim ustima. Uza sve to gnev se njegov umiriti neće i ruka mu ispružena ostaje.
13Ipak se narod obratio nije onom koji ga je udario, i Gospoda nad vojskama potražili nisu;
14te je Gospod odsekao od Izrailja glavu i rep, granu i rogoz, u jedan dan.
15Starešina i lice ugledno — to je glava, a prorok koji naučava laž — to je rep.
16Koji ovaj narod vode, oni zavode; koji bivaju vođeni, oni propadaju.
17Zato se Gospodar njegovim mladićima radovati neće, njegovoj sirotinji i udovicama smilovati se neće. Zato što je sav narod opak i zao, na sva usta bezumno govore. Uza sve to gnev se njegov umiriti neće i ruka mu ispružena ostaje.
18Zato što se opakost kao požar rasplamsala, bodlje i trnje proždire, šumski čestar je upalila, oblaci dima se podižu.
19Zemlja plamti od jarosti Gospoda nad vojskama, i narod kao hrana za požar postaje: ni svog brata niko ne poštedi.
20Ždere s desna i opet je gladan; guta s leva i opet sit nije. Čovek jede svoga bližnjeg meso:
21Manasijevci Jefremovce, Jefremovci Manasijevce, a zajedno oba na Judejce. Uza sve to gnev se njegov umiriti neće i ruka mu ispružena ostaje.