Isaiah 64
1 O, razvedri nebesa i siđi, neka se pred tobom planine zatresu.
2 Kao kad se vatra po granju zapali, vatra zakuva vodu: neka dušmani tvoji shvate ime tvoje, neka puci zadrhću pred tobom.
3 Što ti činiš to zastrašuje; neočekivano si sišao, pred tobom se zatresle planine.
4 Od kako je veka nisu čuli, nisu slušali, oko nije videlo, da bog neki osim tebe učini onima koji od njega očekuju.
5 Susretljiv ti si prema razdraganima koji čine pravdu, na putevima tvojim sećaju se tebe. Gle, ti si se razljutio, grešili smo na njima, a bili bismo spaseni.
6 I postali smo svi mi kao nešto nečisto, i kao ogrtač sa ženskim odlivom sve su pravednosti naše, i svi smo mi kao lišće kad opadne, i krivice naše kao vetar nas odnesu.
7 I nikog nema da priziva ime tvoje, da se podigne i na tebe osloni, zato što si lice svoje od nas sakrio i rastapaš nas krivicama našim.
8 Pa ipak, Gospode, ti si Otac naš; mi smo glina, a ti nas oblikuješ, i svi smo mi ruke tvoje delo.
9 Ne srdi se, Gospode, isuviše, i nemoj stalno pominjati nedelo. Evo, pogledaj nas: svi smo mi narod tvoj.
10 Opusteli su sveti gradovi tvoji, Sion je opusteo, Jerusalim je opustošen.
11 Hram, svetinja naša i ponos naš; u čemu su te hvalili preci naši, postao je zgarište i sve dragocenosti naše su satrte.
12 Zar ćeš ovo mirno gledati, Gospode? Ćutaćeš i još više ponižavati?