1O, razvedri nebesa i siđi, neka se pred tobom planine zatresu.
2Kao kad se vatra po granju zapali, vatra zakuva vodu: neka dušmani tvoji shvate ime tvoje, neka puci zadrhću pred tobom.
3Što ti činiš to zastrašuje; neočekivano si sišao, pred tobom se zatresle planine.
4Od kako je veka nisu čuli, nisu slušali, oko nije videlo, da bog neki osim tebe učini onima koji od njega očekuju.
5Susretljiv ti si prema razdraganima koji čine pravdu, na putevima tvojim sećaju se tebe. Gle, ti si se razljutio, grešili smo na njima, a bili bismo spaseni.
6I postali smo svi mi kao nešto nečisto, i kao ogrtač sa ženskim odlivom sve su pravednosti naše, i svi smo mi kao lišće kad opadne, i krivice naše kao vetar nas odnesu.
7I nikog nema da priziva ime tvoje, da se podigne i na tebe osloni, zato što si lice svoje od nas sakrio i rastapaš nas krivicama našim.
8Pa ipak, Gospode, ti si Otac naš; mi smo glina, a ti nas oblikuješ, i svi smo mi ruke tvoje delo.
9Ne srdi se, Gospode, isuviše, i nemoj stalno pominjati nedelo. Evo, pogledaj nas: svi smo mi narod tvoj.
10Opusteli su sveti gradovi tvoji, Sion je opusteo, Jerusalim je opustošen.
11Hram, svetinja naša i ponos naš; u čemu su te hvalili preci naši, postao je zgarište i sve dragocenosti naše su satrte.
12Zar ćeš ovo mirno gledati, Gospode? Ćutaćeš i još više ponižavati?