Isaiah 17
1 Proroštvo protiv Damaska: „Gle, Damask će prestati da bude grad, i postaće gomila krhotina.
2 Njegovi gradovi oko Aroira biće za stada i ležaće, i neće biti zastrašitelja.
3 Jefremovo pleme izgubiće utvrđenje, i Damask carstvo; a ostatku Arama će se dogoditi što i slavi potomaka Izrailjevih — govori Gospod nad vojskama.
4 I biće u dan onaj: smanjiće se slava Jakovljeva i splasnuće im salo na telu.
5 I biće kao kad žetelac žanje žito, i ruka mu klasje hvata; kao kad se skuplja klasje u refaimskoj dolini —
6 samo će pabirci ostati; ili kao kad se maslina otrese: dve-tri zrele na vrhu gornje grane, četiri-pet na granama drveta — govori Gospod, Bog Izrailjev.“
7 U dan onaj čovek će poglédati svoga Sazdatelja, i upraviće oči svoje prema Svetitelju Izrailjevu.
8 Neće više poglédati na žrtvenike, na delo svojih ruku; neće više gledati šta njegovi prsti načiniše: Aštartine stupove i stubove u čast Sunca.
9 U dan onaj utvrđeni gradovi njegovi će biti kao ostavljeni u šumi, kao gornja grana što je ostaviše pred potomcima Izrailjevim; i biće pustošenje.
10 Zato što si zaboravio Boga koji te spasava, i nisi se setio Stene koja ti daje snagu; zato sadiš ljupke sadove, i kalemiš tuđinske mladice;
11 u dan kad ih posadiš, one izrastu, a ujutru tvoje sadnice su bokor; ali žetva odlete u dan nevolje, u dan bola kome leka nema.
12 Jao, buka mnogih naroda, buče kao što buči more; šum svetine koja šumi kao silne vode što šumore.
13 Narodi šumore kao silne vode što šumore, ali kad im on zapreti, oni beže daleko, i razvejani kao pleva po gorama na vetru, kao vrtložići pred vihorom.
14 Dođe veče, eto straha; pre svanuća njega više nema. Tako prolaze oni koji nas plene, i kob je onih koji nas pljačkaju.