1Зашто, Господе, стојиш далеко? Што се скриваш у време невоље?
2Опаки, надмени, љуто гони убогог, у сплетке га хвата које је исплео.
3Јер опаки се хвали жудњама свог срца, похлепни проклиње, презире Господа.
4У својој га охолости он не тражи, нема Бога ни у једној мисли својој.
5Тај увек успева на својим стазама, на судове твоје он с висока гледа, и својим се душманима руга.
6Он у срцу каже: „Ништа мене неће уздрмати, зло ме никад задесити неће.“
7Уста су му пуна клетве, лажи и увреде, а мука и невоља под језиком његовим.
8У дворишту вреба из заседе, из потаје убија невинога, из скровишта мотри немоћнога.
9Као лав он вреба у шипражју, у заседи чека да улови убогога; у своју га мрежу хвата и одвлачи.
10Беспомоћне ломи и обара, они му у канџе допадају.
11Он говори у срцу: „Бог заборавља, скрива лице, никада он то неће видети.“
12Устани, Господе, дигни своју руку, Боже, понизне немој заборавити!
13Зашто опаки да презире Бога, зашто да у свом срцу каже: „Ти ме нећеш за то питати“?
14Али, ти то ипак видиш, јер посматраш муку и невољу, да ствар узмеш у своје руке. Немоћни се ослања на тебе, сиротоме ти си помоћник.
15Сломи руку опакоме, зломе, па кад тражиш његову опакост, ни трага од ње да не нађеш.
16Господ је цар у веке векова, нестаће народи са његове земље.
17Ти, Господе, чујеш чежњу понизних, храбриш их, ухо своје приклањаш,
18да даш право сиротоме и угњетеном, да човек на земљи не задаје више страх.