1Шаљите јагње владару земље, од Селе према пустињи, до горе ћерке сионске.
2Слично птици отераној, слично гнезду растуреном, биће ћерке моавске на газовима потока Арнона.
3„Дај нам савет! Донеси пресуду! Усред поднева сенку своју као ноћ распростри. Сакривај прогнанике! Немој издати бегунце!
4Пусти да к теби утекну прогнаници моавски. Буди њихов заклон испред пустошника; јер тлачитељ је скончао, угњетач је нестао, пустошење је престало, газилац је са земље ишчезао.“
5„И тад ће се учврстити престо у милости, и на њему ће столовати у истини, у шатору Давидову, судија који захтева праведност и вешт је са правдом.“
6Чули смо за моавску надменост, гордост превелику; за надменост њихову и охолост њихову. Испразно је њихово хвалисање.
7Тако нариче Моав, сви наричу над Моавом, за кољивом од грожђа из Кир-Ереса тугују сасвим сломљени.
8Увенули су засади есевонски, виногради сивамски, господари над пуцима потрше његове одабране лозице. Допрли су до Јазира, замицали у пустињу; огранци су им досезали да пређу море.
9Зато плачем као што Јазир оплакује винограде сивамске, натапам сузама Есевон и Елеалију; јер над твојом бербом и над твојом жетвом нестало је клицање,
10весеље и радост. У виноградима нема цике, не кличе се од радости; газилац не гази грожђе у каци, затиснуо сам подвикивање.
11Зато утроба моја за Моавом као харфа цвили, и потресен сам за Кир-Ересом.
12И биће да ће се видети: на узвишицама умарају се Моавци, и долазе на светилиште своје да се моле, али то неће ићи.
13Ово је реч што је Господ некад рекао за Моав.
14Сад, пак, Господ каже говорећи: „За три године, као три године најамничке, моавска ће слава потамнети са свим великим мноштвом, а оно мало остатка биће ситно и слабашно.“