Job 9
1 Тада Јов одговори и рече:
2 „Заиста, знам да је тако. Како би се човек правдао пред Богом?
3 Ако би пожелео да се правда пред њим, не би могао да одговори ни на једно питање од хиљаду.
4 У њему су доброта и свемоћ. Ко се пред њим оправдао успешно?
5 Он премешта горе, оне не примећују; враћа их у гневу свом.
6 Он покреће земљу из основе, сви јој се темељи тресу.
7 Он кад заповеди Сунцу, оно не излази; на звезде печат ставља.
8 Он сам разапиње небо и хода по таласима морским.
9 Он је створио Великог медведа, Орион, Влашиће и звезде јужне.
10 Он чини дела велика, недокучива и дивна, којима броја нема.
11 Гле, он иде поред мене, ја не примећујем; он прође, а ја не опазим.
12 Гле, ако узме нешто, ко ће му забранити? Ко ће му казати: ‘Шта то радиш?’
13 Бог не спутава гнев свој; под њим падају пријатељи немани.
14 Па како бих ја њему одговарао, које речи да нађем?
15 Да сам и праведан, не бих могао да одговорим, судију свог бих преклињао.
16 Кад бих га звао и он се одазвао, не бих веровао да слуша глас мој.
17 Он ме је сатро као вихор и задао ми ране ни због чега.
18 Не да ми да предахнем, испуњава ме горчином.
19 Ако је по снази, он је најјачи; ако је по правди, ко ће ми сведочити?
20 Да се правдам, уста моја ће ме осудити; да сам недужан, прогласили би ме кривим.
21 Непорочан сам, али то не зна душа моја. Живот ми је дојадио!
22 Свеједно је, зато и кажем: ‘Он потире и праведног и грешника.’
23 Кад изненада удари бичем смрти, смеје се очајању праведних.
24 Земља се дала у руке зликовцу, њеним судијама он затвара очи. Ако не он, онда ко?
25 Моји дани пролазе брже од гласника, беже, а не виде срећу.
26 Они пролазе као брзи чамци, као орао кад пада на плен.
27 Ако кажем: ‘Заборавићу патњу своју, разведрићу лице и орасположићу се.’
28 Страх ме је од свих патњи мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 Крив сам. Зашто да се мучим узалуд?
30 Чак и да се умијем снежном водом и да руке своје орибам пепелом,
31 ти би ме замочио у јаму да ме се гади одећа моја.
32 Он није човек као ја да му одговарам и да с њим на суд идем.
33 Нема међу нама судије да стави руку своју између нас двојице,
34 који би одмакао од мене прут његов да ме не плаши страх од њега.
35 Проговорићу и нећу га се бојати, јер овако нисам сабран.