1Потом проговори Вилдад Сушанин и рече:
2„Докле ћеш тако говорити и докле ће речи уста твојих бити као вихор?
3Зар је суд Божји погрешан? Или Свемогући изврће правду?
4Ако су деца твоја њему сагрешила, предаде их греху њиховом.
5Ако ти потражиш Бога и од Свемогућег милост затражиш,
6ако си чист и исправан, погледаће те и вратиће срећу дому твом.
7Ранија твоја срећа изгледаће мала према будућој, великој.
8Питај ранији нараштај, обрати пажњу на сазнања отаца њихових.
9Ми смо од јуче, не знамо ништа, дани су нам као сенка на земљи.
10Зар те неће они поучити и казати и из срца речи извући?
11Ниче ли трска без баре, расте ли шевар без воде?
12Још се зелени некошен, суши се пре сваке траве.
13То је судбина свих оних који Бога заборављају и нада безбожника пропада.
14Надање његово се кида, а уздање његово паукова је мрежа.
15Он се наслони на станиште своје, али оно не стоји чврсто; ухвати се за њега, оно не држи.
16Зелени се на сунцу, преко врта се пружају огранци његови,
17Жиле његове крш преплићу, међу стење продиру.
18Међутим, кад се ишчупа с места свог, он одриче да их познаје.
19То је судбина пута његовог, а из праха ниче други.
20Гле, Бог не одбацује непорочног, нити придржава зликовца.
21Он ће испунити уста твоја смехом и усне твоје клицањем.
22Тад ће се непријатељи твоји огрнути срамотом и нестаће шатор зликовачки.”