Job 7
1 Зар није човек на земљи као у војсци, а дани његови као у надничара?
2 Он је као роб који жели хлад и као надничар који чека надницу своју.
3 Тако мени допадоше месеци јада, досуђене су ми ноћи мучне.
4 Кад лежем мислим: ‘Кад ћу устати? Дуго ми је до вечери.’ Уморан сам до сутона.
5 Тело ми црви и блато покривају, кожа ми пуца и распада се.
6 Дани моји лете брже од ткачког чунка и прођоше без наде.
7 Сети се да је мој живот ветар, да око моје срећу видети неће.
8 Око које ме гледа неће ме више видети, твоје очи кад ме потраже, неће ме бити.
9 Као што се облак разилази и нестаје, тако ко сиђе доле не враћа се.
10 Никад се неће вратити кући својој и место његово га не познаје.
11 Зато нећу спутавати уста, говорићу с тугом у духу, нарицаћу у једу душе своје.
12 Јесам ли море или неман морска па ми постављаш стражу?
13 Помислио сам: ‘Утешиће ме постеља моја, лежај ће ми ублажити патње.’
14 Тада ме плашиш сновима и препадаш ме виђењима.
15 Душа моја жели да буде удављена, смрт је боља од патње.
16 Додијало ми је и нећу вечно живети. Остави ме јер су ми дани празни.
17 Шта је човек да га тако много цениш и бринеш о њему?
18 Свако јутро га походиш и стално га провераваш.
19 Кад ћеш скренути поглед с мене да прогутам пљувачку своју?
20 Згрешио сам. Шта да чиним теби, чувару људи?
21 Зар не можеш да ми опростиш грех мој и да обришеш преступ мој? Лећи ћу у прах и, кад ме потражиш, нећу постојати.”