1Зар није човек на земљи као у војсци, а дани његови као у надничара?
2Он је као роб који жели хлад и као надничар који чека надницу своју.
3Тако мени допадоше месеци јада, досуђене су ми ноћи мучне.
4Кад лежем мислим: ‘Кад ћу устати? Дуго ми је до вечери.’ Уморан сам до сутона.
5Тело ми црви и блато покривају, кожа ми пуца и распада се.
6Дани моји лете брже од ткачког чунка и прођоше без наде.
7Сети се да је мој живот ветар, да око моје срећу видети неће.
8Око које ме гледа неће ме више видети, твоје очи кад ме потраже, неће ме бити.
9Као што се облак разилази и нестаје, тако ко сиђе доле не враћа се.
10Никад се неће вратити кући својој и место његово га не познаје.
11Зато нећу спутавати уста, говорићу с тугом у духу, нарицаћу у једу душе своје.
12Јесам ли море или неман морска па ми постављаш стражу?
13Помислио сам: ‘Утешиће ме постеља моја, лежај ће ми ублажити патње.’
14Тада ме плашиш сновима и препадаш ме виђењима.
15Душа моја жели да буде удављена, смрт је боља од патње.
16Додијало ми је и нећу вечно живети. Остави ме јер су ми дани празни.
17Шта је човек да га тако много цениш и бринеш о њему?
18Свако јутро га походиш и стално га провераваш.
19Кад ћеш скренути поглед с мене да прогутам пљувачку своју?
20Згрешио сам. Шта да чиним теби, чувару људи?
21Зар не можеш да ми опростиш грех мој и да обришеш преступ мој? Лећи ћу у прах и, кад ме потражиш, нећу постојати.”