Job 30
1 А сада ми се подсмевају млађи од мене, чије очеве не бих ставио с псима стада свога.
2 Шта ће ми снага руку њихових кад су старошћу исцрпљени?
3 Погођени су бедом и глађу, сушили су се у тамној пустињи.
4 Скупљали су зеље по пустарама и смрекино корење за храну.
5 Од људи су изгнани, вичу за њима као за лоповима.
6 Живели су по страшним увалама, по јамама у земљи и пећинама.
7 У грмљу су рикали, у трњу су се скупљали.
8 Били су деца будала, без имена, из земље прогнани.
9 Сад ми се у песмама ругају и служим им за причу.
10 Гаде ме се, беже од мене и у лице ме пљују.
11 Он ми је уже одрешио и узду избацио.
12 Здесна руља наваљује, ноге ми саплићу, пут ми засипају да ме упропасте.
13 Стазе су ми раскопали, желе да ме униште и нико их не омета.
14 Кроз широки пролом навиру, кроз развалине наваљују.
15 Страхоте навалише на мене, углед мој нестаде као ветар, као облак пролази спасење моје.
16 Сада се у мени душа моја растаче, дани патње ме зграбише.
17 Ноћу ме пробада у костима, муке ми не дају одмор.
18 Патња ми је одећу излизала, као оковратник ме стеже.
19 У блато ме је бацио, ја сам као прах и пепео.
20 Вичем теби, ти не одговараш, пред тобом стојим, а ти не мариш.
21 Постао си суров према мени, удараш ме руком тешком.
22 Подижеш ме и вихору препушташ, у грмљавини ме потресаш.
23 Знам, ти ме у смрт водиш, у обитавалиште где иду сви живи.
24 Ипак, зар онај који пада не пружа руку за помоћ и зар не виче кад је у невољи?
25 Зар нисам плакао над несрећником и душа ми саосећала са убогим?
26 Надао сам се срећи, а дође несрећа, очекивао сам светлост, а дође мрак.
27 У мени кључа и не смирује се, дођоше ми дани мучни.
28 Поцрнео сам, али не од сунца, устајем и пред свима вичем.
29 Постао сам брат шакалима и друг птичуринама пустињским.
30 Кожа ми се љушти и тамни, а кости ми у грозници горе.
31 Харфица ми се у нарицаљку претвори и свирала моја у тужбалицу.