Job 29
1 Јов настави говор и рече:
2 „Ко може да ми врати протекле месеце, оне дане кад ме је Бог чувао?
3 Над главом мојом сијала је светиљка његова, кроз таму сам ишао под светлошћу његовом.
4 Какав сам био у данима зрелости моје, кад је пријатељство Божје било над шатором мојим?
5 Уз мене је био Свемогући и деца моја око мене.
6 У млеку су ми се ноге купале, а из стене излазили потоци уља.
7 Кад сам излазио на врата градска, столицу своју сам на трг постављао.
8 Кад би ме видели, младићи би се повлачили, а старци би устајали и стајали.
9 Великаши су престајали да говоре, уста своја су руком прекривали.
10 Управитељи су глас утишавали, језик би им прионуо за непца.
11 Ко ме је слушао, називао ме је блаженим, а хвалило ме је око које ме је видело.
12 Избављао сам сиромаха који је кукао и убогог који је без заштитника.
13 На мене је долазио благослов изгубљених и орасположио сам срце удовици.
14 Правда је била одећа у коју сам се облачио, огртач и покривало пресуда моја.
15 Слепом сам био очи, а хромом ноге,
16 отац убогим, странцима заступник.
17 Разбијао сам зубе неправеднику и из вилица његових плен чупао.
18 Мислио сам: ‘Умрећу у свом гнезду, дани ће ми као птице бити бројни.
19 Корен мој се пружао до воде, роса је ноћила на гранама мојим.
20 Слава моја се обнављала, у руци ми се лук подмлађивао.’
21 Ишчекивали су ме и слушали и ћутећи примали савет мој.
22 После мог говора нису додавали, тако их је напајала беседа моја.
23 Жудели су за мном као за кишом и отварали уста своја као на позну кишу.
24 Осмехивао сам им се кад су малаксавали и нису мутили сјај мог лица.
25 Ја сам им пут одређивао, седео сам у прочељу, био сам као цар међу војском, као онај који ојађене теши.