Job 3
1 Потом отвори уста своја Јов и поче да проклиње дан свој.
2 Јов проговори говорећи:
3 „Не било дана у који се родих и ноћи у којој рекоше: ‘Дечак се родио!’
4 Тај дан нека потамни, нека га Бог не погледа одозго и нека га не обасја светлост!
5 Тама и сен смртни нека га надјачају, облак тамни нека га прекрије, помрачење нека застрашује!
6 Ту ноћ нека освоји тама, нека се не броји у години, нити да се додаје у месецима!
7 Гле, та ноћ нека буде неплодна, у њој нека се не чује певање!
8 Нека је проклињу они који куну дане, који могу чудовиште да пробуде!
9 Нека звезде потамне у праскозорје њихово, нека чекају свануће и не виделе га, и праскозорју не виделе трепавице!
10 Зашто не затвори врата утробе, зашто не сакри муку од очију мојих?
11 Зашто не умрех у утроби? Зашто не издахнух излазећи из утробе?
12 Зашто ме два колена прихватише и две дојке нахранише?
13 Сад бих лежао и почивао, спавао бих и одмарао се
14 с царевима и саветницима земље који су саградили себи гробнице,
15 или с кнезовима који су имали злата, који су куће своје напунили сребром.
16 Или, зашто не бих био као недоношче склоњено, као новорођенче које светлост не угледа?
17 Тамо безбожници не узнемиравају, тамо почивају уморни.
18 Тамо се и сужњи одмарају и не слушају вику стражара.
19 Мали и велики су тамо, роб је слободан од господара свога.
20 Зашто се даје светлост невољнику и живот онима који су тужног срца?
21 Они ишту смрт, а ње нема, траже је више него благо закопано.
22 Они би клицали од весеља, радовали би се кад би гроб нашли.
23 Човеку је пут сакривен Бог га је ограничио одасвуд.
24 Пред храном уздишем и као вода се разлива јаук мој.
25 Чега сам се бојао – дошло је, и чега сам се плашио – снашло ме!
26 Не налазим мир, ни одмор, ни покој, а немир долази!”