1Тада Вилдад Сушанин одговори говорећи:
2„Докле ћете празно говорити? Уразумите се, па ћемо да разговарамо.
3Зашто нас сматрају животињама и безумни смо у њиховим очима?
4Због онога који у бесу свом раздире душу да ли да пропадне земља?
5Угасиће се светлост зликоваца, неће сијати пламен на огњишту њиховом.
6Потамнеће светло у шатору његовом и жижак његов угасиће се у њему.
7Његови снажни кораци слабе, намере његове га обарају.
8Ставиће ноге своје у замку, копрцаће се у мрежи.
9Замка ће му стегнути пету и мрежа ће га заробити.
10Њега чека конопац на земљи, клопка је на стази његовој.
11Одасвуд га страхови плаше, у стопу за њим иду.
12Глад му је исцрпла снагу, несрећа је стално уз њега.
13Зглобови му се распадају, страшна болест га изједа.
14Истераће га из шатора његовог, у који се узда, довешће га пред цара ужаса.
15У шатору његовом боравиће туђин, посипају сумпором стан његов.
16Одоздо ће му усахнути корен, а одозго ће му се гране осушити.
17Сећање на њега нестаће са земље, име његово неће бити по улицама.
18Прогониће се из светла у таму, избациће га из света.
19Неће имати у народу свом ни рода ни потомка, нико неће живети у боравишту његовом.
20Судбина његова зачудиће оне са Запада, препашће се они са Истока.
21Да, такви ће бити станови безаконика и таква места оних који не познају Бога.”