Job 17
1 Губим дах, дани ми се завршавају, гроб ме чека.
2 Око мене је ругање, не могу око да склопим од брбљања њихових.
3 Заштити ме, буди ми јемац! Ко би ми руку пружио?
4 Од њихових срца сакрио си разум, нећеш их пустити да победе.
5 Пријатељима се раздаје имање, а деци његовој очи се гасе.
6 Постао сам ругло народима, онај коме у лице пљују.
7 Од јада ми се очи муте, као сенка су сви удови моји.
8 Праведници ће се томе зачудити, честити ће на безбожника устати.
9 Праведник ће се држати свог пута и ојачаће онај чије су руке чисте.
10 Вратите се опет и приђите, али међу вама мудрости нема.
11 Дани ми прођоше, замисли пропадоше које сам у срцу свом имао.
12 Претварају ноћ у дан, светлост им близу таме.
13 Надам се да ће ми кућа у подземљу бити, у тами ћу постељу своју спремити.
14 Гробу вичем: ‘Ти си мој отац!’ и црвима: ‘Ви сте мати моја и сестра моја!’
15 Чему још да се надам? Ко гледа надање моје?
16 Оно ће у подземље сићи да у праху заједно почивамо.”