Acts 27
1 А кад је донета одлука да отпловимо у Италију, предадоше Павла и неке друге сужње капетану царске чете, по имену Јулије.
2 Уђосмо тако у једну адрамитску лађу, која је имала да плови у азијска приморска места, те се одвезосмо. Аристарх, Македонац из Солуна, био је с нама.
3 Другог дана стигосмо у Сидон, и Јулије, који је с Павлом људски поступао, допусти му да оде до својих пријатеља да се ови постарају за њега.
4 А кад се одвезосмо оданде, пловили смо у заветрини Кипра зато што смо имали противне ветрове.
5 Пошто смо препловили море дуж обала Киликије и Памфилије, стигосмо у Миру ликијску.
6 Онде је капетан нашао једну александријску лађу, која је пловила у Италију, те нас укрца у њу.
7 Више дана пловили смо споро и једва смо дошли према Книду, па како нам ветар није дао да пристанемо, пловили смо поред Салмоне у заветрини Крита;
8 пошто смо једва пловили уз обалу, дођосмо у једно место звано Добра пристаништа, у чијој близини је био град Ласеје.
9 Како је пак прошло много времена, а пловидба већ била несигурна, јер је и пост већ био прошао, Павле им је препоручивао
10 и говорио: „Људи, видим да ће пловидба бити с муком и великим губитком не само товара и лађе него и наших живота.”
11 Али капетан је више веровао крмару и власнику лађе него ономе што је Павле говорио.
12 Како ова лука није била погодна за зимовање, већина је одлучила да се отплови оданде – ако би некако било могућно дођи до критске луке Финикса, која је отворена према југозападу и северозападу, и онде презимити.
13 А кад дуну јужни ветар, помислише да могу остварити своју намеру, дигоше котву и пловљаху покрај Крита.
14 Али не задуго после тога дуну с Крита бурни ветар који се зове свероисточњак.
15 Кад понесе лађу, која није могла да се противи ветру, предасмо се и тако нас је носио.
16 Пловећи пак у заветрини једног малог острва које се зове Клауда, једва смо могли да се дочепамо чамца;
17 подигоше га на лађу, употребише помоћна средства и подвезаше лађу. Но, бојећи се да не ударе у Сирту, спустише справу и тако су били даље ношени.
18 Како нас је жестока бура захватила, сутрадан стадоше избацивати товар,
19 а трећег дана својим рукама избацише бродски алат.
20 Пошто се током више дана нису показивали ни сунце ни звезде, а снажна бура није попуштала, свака нада да ћемо се спасти најзад беше изгубљена.
21 Пошто се већ дуже време остало без хране, Павле стаде међу њих и рече: „Људи, требало је мене послушати и не отпловити с Крита, па бисмо били поштеђени ове невоље и штете.
22 И сад вас опомињем да будете спокојни, јер ниједан од вас неће изгубити живот; само ће лађа пропасти.
23 Ове ноћи, наиме, стаде преда ме анђео Бога коме припадам и коме служим
24 и рече: ‘Павле, не бој се; ти мораш доћи пред цара! И ево, Бог ти је поклонио све који с тобом путују.’
25 Стога, људи, будите спокојни, јер верујем Богу да ће бити тако како ми је речено.
26 Ми морамо наићи на неко острво.”
27 А кад је наступила четрнаеста ноћ откако смо били ношени по Адрији, око поноћи лађари наслућиваху да им се нека земља приближава.
28 Бацише висак за мерење дубине и нађоше двадесет хвати дубине, а мало даље бацише опет висак и нађоше петнаест хвати;
29 бојећи се да не наиђемо на прудовита места, бацише четири котве са стражњег дела лађе и жељно очекиваху да се раздани.
30 Како су пак лађари настојали да побегну с лађе и били спустили чамац у море под изговором да желе с предњег дела лађе да спусте котве,
31 Павле рече капетану и војницима: „Ако ови не остану у лађи, ви се не можете спасити.”
32 Тада војници одсекоше ужа на чамцу и пустише га да падне с лађе.
33 А у свануће Павле замоли све да једу и рече: „Данас је четрнаести дан како ишчекујете и без јела проводите, не окусивши ништа.
34 Стога вас молим да једете, јер је то за ваше спасење; а ниједном од вас неће длака с главе пасти.”
35 То рече, узе хлеб и захвали Богу пред свима, изломи га и стаде јести.
36 И сви посташе спокојни, па и сами једоше.
37 А беше нас у лађи свега две стотине седамдесет и шест душа.
38 А кад се наситише хране, олакшаше лађу избацујући пшеницу у море.
39 Кад се пак раздани, нису препознали земљу, али угледаше некакав залив с приступачном обалом, па одлучише да на њу натерају лађу, ако то буде могућно.
40 Одрешише котве са свих страна и пустише их у море, истовремено олабавише ужа на крмама, па подигоше предње једро према ветру и пловљаху према обали.
41 А кад наиђоше на један гребен који море запљускује са обе стране, насукаше лађу, тако да је њен предњи део насео и остао непокретан, а стражњи део се ломио од силине валова.
42 Војници пак одлучише да побију сужње да не би који испливао и утекао.
43 Капетан, међутим, желећи да сачува Павла, осујети њихову намеру: нареди да они који знају пливати први скоче у воду, те да изађу на земљу,
44 а остали – једни на даскама, а други на било каквим предметима с лађе. И тако се догодило да су сви изашли на земљу.