Acts 28
1 И кад смо се спасли, дознали смо да се острво зове Малта.
2 А варвари нам указаше необичну благонаклоност, те наложише ватру и примише нас све због кише која је стално падала и због хладноће.
3 А кад Павле сакупи гомилу грања и метну на ватру, изађе змија од врућине и ухвати му се за руку.
4 Варвари пак, видевши змију како виси о његовој руци, говораху један другоме: „Овај човек је свакако убица који се спасао мора, али му правда не даде да живи.”
5 А он само отресе змију у ватру и никакво зло му се не догоди.
6 Они су, међутим, очекивали да ће он да отекне или одједном да падне мртав. Кад после дугог чекања видеше да му се никакво зло није догодило, променише своје мишљење и говораху да је он бог.
7 Поглавар острва, по имену Публије, имао је имање у тој околини, те нас прихвати и угости љубазно три дана.
8 И догодило се да је Публијев отац лежао мучен грозницом и срдобољом. Павле уђе к њему, помоли се Богу, положи руке на њега и излечи га.
9 После тога догађаја и други болесници на острву долажаху и беху исцељени.
10 Они нам указаше и многе почасти, а приликом одласка снабдеше нас оним што нам је било потребно.
11 После три месеца одвезосмо се на једној александријској лађи која је презимила на острву и имала као заштитник знак Диоскуре.
12 Кад стигосмо у Сиракузу, остасмо онде три дана,
13 а одатле пловећи заобиђосмо, те стигосмо у Ригију. И како после једног дана дуну јужни ветар, дођосмо за два дана у Путеоле,
14 где нађосмо браћу, која нас замолише да останемо код њих седам дана. И тако дођосмо у Рим.
15 Оданде нам браћа, чувши за наш долазак, изађоше у сусрет до Апијева форума и Три крчме. Кад их Павле виде, захвали Богу и охрабри се.
16 Кад пак уђосмо у Рим, Павлу би допуштено да живи посебно с војником који га је чувао.
17 А после три дана он сазва јудејске прваке и, кад се окупише, говораше им: „Браћо, иако нисам ништа учинио против свога народа, нити против отачких обичаја, ипак сам из Јерусалима као сужањ предат у руке Римљанима,
18 који ме испиташе и хтедоше пустити на слободу зато што на мени нема никакве кривице која повлачи смртну казну.
19 Јудејци су се, међутим, томе противили и ја сам био принуђен да уложим призив цару, али не као да бих имао што да тужим свој народ.
20 Због тога сам и вас замолио да дођете да вас видим и да вам проговорим; јер за надање Израиљево окован сам овим ланцем.”
21 Они му пак рекоше: „Ми из Јудеје нисмо примили никаво писмо у вези с тобом, нити је ко од браће дошао и јавио или рекао што рђаво о теби.
22 Ипак, биће нам задовољство да од тебе чујемо шта ти имаш на уму; познато нам је, наиме, за ову секту – да се свуда против ње говори.”
23 И тако му заказаше један дан, те још више њих дође к њему у стан. Њима је излагао о царству Божјем на тај начин што је сведочио и убеђивао их од јутра до вечери сведочанствима из Мојсијевог Закона и из Пророка у све што се односи на Исуса.
24 И док његове речи убедише једне, други не вероваху.
25 Будући несложни међу собом, почеше да се разилазе, а Павле рече само једну изреку: „Добро је Дух Свети казао вашим очевима преко пророка Исаије,
26 говорећи: ‘Иди овом народу и кажи: Слушаћете и нећете разумети, гледаћете и нећете видети,
27 јер је окорело срце овога народа, те ушима тешко чуше, и очи своје затворише да како не виде очима, и не чују ушима и не разумеју срцем, и не обрате се – и исцелим их.’
28 Да знате, дакле, да је ово спасење Божје послано многобошцима; и они ће га чути.”
29 Кад је он то рекао, Јудејци одоше препирући се међу собом много.
30 А он оста пуне две године у свом изнајмљеном стану, те примише све који су му долазили,
31 проповедајући царство Божје и учећи о Господу Исусу Христу сасвим слободно и неометано.