Jeremiah 5
1 Prođite po ulicama Jeruzalema, gledajte i pitajte! Tražite na njegovim trgovima; ako nađete jednoga, ako ima samo jedan koji čini pravo, koji se drži vjernosti: ja ću mu oprostiti! \
2 Govore: “Tako neka je živ Gospodin!”, pa se opet krivo zaklinju.
3 Nisu li tvoje oči, Gospodine, upravljene poštenom biću? Udarao si ih, ali ih nije boljelo. Predao si ih uništenju. Ali oni ne žele primiti stegu; tvrđe im je čelo od kamena; ne će da se obrate. \
4 Mislio sam: “Možda su to samo mali ljudi, koji tako ludo rade. Jer ne znaju Gospodnjega puta, ni pravice svojega Boga.
5 Zato ću poći k velikima i s njima govoriti. Oni sigurno znaju Gospodnji put, pravicu svoga Boga.” Ali upravo su oni izlomili jaram, pokidali užad.
6 Zato ih bije lav šume, davi ih vuk iz pustare, leži i vreba ris pred njihovim gradovima: tko iziđe iz njih, bit će rastrgan. Jer su mnogobrojne njihove opačine, mnogovrsni su njihovi grijesi.
7 ”Kako bih ti ja još oprostio? Sinovi su mi tvoji postali nevjerni i zaklinjali se ništavnim idolima. Učinio sam s njima Savez. Ali oni raskinuše Savez i postadoše gosti u idolskoj kući.
8 Oni su kao tovni, pretili konji; svaki rže za idolima drugoga. \
9 Zar da tako što ne kaznim?”, veli Gospodin. “Zar da se ne osvetim takvu narodu?
10 Popnite se na obronke! Obarajte ih! Ali ih nemojte sasvim zatrti! Sasijecite njihove loze! Jer nisu više Gospodnje.
11 Jest, postadoše mi sasvim nevjerne, Izrćlova i Judina kuća”, veli Gospodin.
12 Odriču se Boga i govore: “Ništa za to. Ne dolazi nesreća na nas. Ne vidimo mača ni gladi.
13 Proroci su vjetroviti brbljavci, Božja riječ nije nikad u njima. Neka njima samima bude tako!”
14 Zato ovako veli Gospodin, Bog nad vojskama: “Kad tako govorite, onda ću ja svoje riječi učiniti u tvojim ustima ognjem i taj narod drvetom, da ih oganj spali.
15 Gle, ja dovodim izdaleka narod na vas, Izrćlova kućo”, veli Gospodin. “Nepobjediv narod, prastar je to narod, narod kojemu ne znaš jezika.
16 Tobolac je njegov otvoren grob. Svekoliki su junaci.
17 On ti jede žetvu i kruh. On ti jede sinove i kćeri. On ti jede ovce i goveda. On ti jede lozu i smokvu. On ti mačem obara tvrde gradove, u koje se uzdaš.
18 Doduše, ne ću vas ni u one dane”, veli Gospodin, “sasvim uništiti.”
19 Ako tada pitate: “Zašto nam sve to učini Gospodin, naš Bog”, onda ćeš im reći: “Kako ste ostavili mene i služili tuđim bogovima u svojoj zemlji, tako ćete služiti tuđincima u zemlji koja nije vaša.”
20 Javite ovo u Jakovljevoj kući! Oglasite u Judi:
21 ”čuj, narode pun ludosti i nerazuma, koji ima oči, a ne vidi, koji ima uši, a ne čuje!
22 Zar se mene ne ćete bojati”, veli Gospodin, zar ne ćete preda mnom drhtati? Ja sam postavio moru pličinu za granicu, za vječnu ogradu, koju ne prekoračuje. Ako i buči, ne može ništa. Ako valovi i huje, ne prelaze.
23 Ali ovaj narod ima srce puno prkosa i puno pobune. Oni otpadoše i otiđoše.
24 I ne kažu sebi: Bojmo se Gospodina, svojega Boga, koji daje dažd, rani i kasni u pravo vrijeme; koji napaja njive, uzdržava nam žetvu! \
25 Krivnja je vaša to narušila, grijesi vaši drže daleko blagoslov od vas.
26 Jest, bezbožnika ima u mome narodu. Oni vrebaju zgureni kao ptičari, postavljaju zamke i hvataju ljude.
27 Kao krletka puna ptica tako su njihove kuće pune nepravednoga dobra.
28 Zato su postali moćni i bogati. Pretili su postali i gojni; jest, njihova zloća prelazi svaku mjeru. Ne brinu se za pravdu, ne nastupaju za pravicu sirote i ne odlučuju za stvar siromaha. \
29 ”Zar da takvo što ne kaznim?”, veli Gospodin. “Zar da se ne osvetim takvu narodu?”
30 Užas i strahota biva u zemlji.
31 Proroci prorokuju laž, svećenici rade na svoju ruku, i tako voli moj narod. A što ćete činiti kad se približi kraj?