1А кад они говораху народу, приступише им свештеници, капетан храма и садукеји,
2љути што они уче народ и јављају у Исусу ускрс из мртвих,
3ставише на њих руке и метнуше их у затвор до ујутру; јер је већ било вече.
4А многи од оних који су чули реч, повероваше, тако да је број људи био око пет хиљада.
5Сутрадан се скупише у Јерусалиму њихови поглавари, старешине и књижевници,
6првосвештеник Ана, Кајафа, Јован и Александар, и колико их год беше од рода првосвештеничкога.
7Метнуше их на среду и питаху: Каквом силом или каквим именом учинисте ви ово?
8Тада им Петар, пун Духа светога, рече: Поглавари народни и старешине!
9Ако нас данас питате за добро дело које учинисмо болесну човеку, како је овај оздравио,
10да знате сви ви и сав народ Израиљев: У име Исуса Христа Назарећанина, кога сте ви распели, кога је Бог подигао из мртивх, кроз њега стоји овај пред вама здрав.
11Ово је камен који сте ви, зидари, одбацили, (а) који постаде камен угаони.
12Нема ни у једноме другом спасења; јер нема другога имена под небом, данога људима, којим треба да се спасемо.
13А кад видеше слободу Петрову и Јованову и опазише да су људи некњижевни и прости, чуђаху се. Познали су их да су били с Исусом,
14али су видели и исцељенога човека где с њима стоји, па не могаху ништа противу рећи.
15Заповедише им да изиђу из синедриона, и питаху један другога:
16Шта да радимо с овим људима? Јер су они учинили познато чудо, за које знају сви који живе у Јерусалиму, и не можемо порећи.
17Али да се то не шири даље по народу, да им запретимо да више никоме не говоре спомињући ово име.
18И дозваше их и заповедише им да никако не говоре нити уче спомињући име Исусово.
19А Петар и Јован одговорише и рекоше им: Судите, је ли право пред Богом да вас више слушамо него ли Бога?
20Јер ми не можемо да не говоримо што смо видели и чули.
21А они им још једнапут запретише и пустише их, јер не нађоше ништа како би их казнили, због народа, јер су сви хвалили Бога за оно што се догодило.
22Јер ономе човеку на ком се догодило ово чудо исцељења, беше више од четрдесет година.
23А кад их отпустише, дођоше к својима и казаше шта им рекоше првосвештеницим и старешине.
24Кад ови то чуше, једнодушно подигоше глас к Богу и рекоше: О Господе, ти који си створио небо, земљу, море и све што је у њима,
25ти си рекао устима Давида, слуге свога: "Зашто се буне незнабошци и народи мисле на залудне ствари?
26Дигоше се цареви земаљски и владаоци се сабраше на Господа и на Помазаника његова".
27Заиста се сабраше уовоме граду на светога слугу твога Исуса, кога си помазао, Ирод и Понтијски Пилат с незнабошцима и с народом Израиљевим,
28да учине што је рука твоја и воља твоја напред одредила да буде.
29И сад, Господе, погледај на њихове претње и дај слугама својим да са сваком слободом говоре реч твоју,
30а ти пружај руку своју на исцељивање и да знаци и чудеса бивају именом светога слугу твога Исуса.
31И пошто се помолише Богу, затресе се место где беху сабрани, и напунише се сви светога Духа, и говораху реч Божју слободно.
32А у народа који је веровао, беше једно срце и једна душа, и ниједан не говораше да је што од онога што је имао, његово, него им све беше заједничко.
33С великом силом сведочаху апостоли за ускрс Господа Исуса, и све су их јако волели.
34Јер ниједан међу њима не беше сиромашан: сви који имађаху земље или кућа, продаваху (то) и доношаху цену проданога
35и метаху пред ноге апостолима. И даваше се свакоме како је ко требао.
36А Јосиф, кога су апостоли прозвали Варнава, т.ј. преведено: син утехе, левит, родом са Кипра,
37имао је њиву, па је продаде и донесе новац и метну га апостолима пред ноге.