Acts 4
1 А кад они говораху народу, приступише им свештеници, капетан храма и садукеји,
2 љути што они уче народ и јављају у Исусу ускрс из мртвих,
3 ставише на њих руке и метнуше их у затвор до ујутру; јер је већ било вече.
4 А многи од оних који су чули реч, повероваше, тако да је број људи био око пет хиљада.
5 Сутрадан се скупише у Јерусалиму њихови поглавари, старешине и књижевници,
6 првосвештеник Ана, Кајафа, Јован и Александар, и колико их год беше од рода првосвештеничкога.
7 Метнуше их на среду и питаху: Каквом силом или каквим именом учинисте ви ово?
8 Тада им Петар, пун Духа светога, рече: Поглавари народни и старешине!
9 Ако нас данас питате за добро дело које учинисмо болесну човеку, како је овај оздравио,
10 да знате сви ви и сав народ Израиљев: У име Исуса Христа Назарећанина, кога сте ви распели, кога је Бог подигао из мртивх, кроз њега стоји овај пред вама здрав.
11 Ово је камен који сте ви, зидари, одбацили, (а) који постаде камен угаони.
12 Нема ни у једноме другом спасења; јер нема другога имена под небом, данога људима, којим треба да се спасемо.
13 А кад видеше слободу Петрову и Јованову и опазише да су људи некњижевни и прости, чуђаху се. Познали су их да су били с Исусом,
14 али су видели и исцељенога човека где с њима стоји, па не могаху ништа противу рећи.
15 Заповедише им да изиђу из синедриона, и питаху један другога:
16 Шта да радимо с овим људима? Јер су они учинили познато чудо, за које знају сви који живе у Јерусалиму, и не можемо порећи.
17 Али да се то не шири даље по народу, да им запретимо да више никоме не говоре спомињући ово име.
18 И дозваше их и заповедише им да никако не говоре нити уче спомињући име Исусово.
19 А Петар и Јован одговорише и рекоше им: Судите, је ли право пред Богом да вас више слушамо него ли Бога?
20 Јер ми не можемо да не говоримо што смо видели и чули.
21 А они им још једнапут запретише и пустише их, јер не нађоше ништа како би их казнили, због народа, јер су сви хвалили Бога за оно што се догодило.
22 Јер ономе човеку на ком се догодило ово чудо исцељења, беше више од четрдесет година.
23 А кад их отпустише, дођоше к својима и казаше шта им рекоше првосвештеницим и старешине.
24 Кад ови то чуше, једнодушно подигоше глас к Богу и рекоше: О Господе, ти који си створио небо, земљу, море и све што је у њима,
25 ти си рекао устима Давида, слуге свога: "Зашто се буне незнабошци и народи мисле на залудне ствари?
26 Дигоше се цареви земаљски и владаоци се сабраше на Господа и на Помазаника његова".
27 Заиста се сабраше уовоме граду на светога слугу твога Исуса, кога си помазао, Ирод и Понтијски Пилат с незнабошцима и с народом Израиљевим,
28 да учине што је рука твоја и воља твоја напред одредила да буде.
29 И сад, Господе, погледај на њихове претње и дај слугама својим да са сваком слободом говоре реч твоју,
30 а ти пружај руку своју на исцељивање и да знаци и чудеса бивају именом светога слугу твога Исуса.
31 И пошто се помолише Богу, затресе се место где беху сабрани, и напунише се сви светога Духа, и говораху реч Божју слободно.
32 А у народа који је веровао, беше једно срце и једна душа, и ниједан не говораше да је што од онога што је имао, његово, него им све беше заједничко.
33 С великом силом сведочаху апостоли за ускрс Господа Исуса, и све су их јако волели.
34 Јер ниједан међу њима не беше сиромашан: сви који имађаху земље или кућа, продаваху (то) и доношаху цену проданога
35 и метаху пред ноге апостолима. И даваше се свакоме како је ко требао.
36 А Јосиф, кога су апостоли прозвали Варнава, т.ј. преведено: син утехе, левит, родом са Кипра,
37 имао је њиву, па је продаде и донесе новац и метну га апостолима пред ноге.