1Кад, дакле, имамо ова обећања, мили моји, очистимо себе од сваке мрље тела и душе и будимо потпуно свети у страху Божјем.
2Примите нас (у срца своја)! Никоме не учинисмо на жао, никога не упропастисмо, никога не закинусмо.
3Не говорим ово да бих осудио: јер сам већ рекао да сте у срцу нашем, да заједно умремо и живимо.
4Много се уздам у вас, много се хвалим вама: пун сам утехе, препун радости поред свих невоља наших.
5Јер и кад смо дошли у Македонију, нисмо имали мира, него свуда невоља: споља борбе, изнутра страх.
6Али Бог, који теши невољнике, утешио је и нас доласком Титовим:
7али не само његовим доласком него и утехом којом се утешио код вас; јер нам је казао вашу жељу, ваш бол, ваше старање за мене, тако да сам се још већма обрадовао.
8Јер, ако сам вас и ожалостио посланицом, не кајем се. Па ако сам се (пре) и покајао, видим (, ипак,) да је она посланица, ако вас је замало и ожалостила -
9али сад се радујем, не што сте се ожалостили, него што сте се ожалостили на покајање. Јер сте се ожалостили како Бог хоће, да ни у чему не штетујете од нас.
10Јер жалост која је по Божјој вољи, доноси покајање за спасење, (покајање) за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт.
11Јер, гле, баш то што сте се по Божјој вољи ожалостили, колику добру вољу створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па каштиговање! У свему сте се показали да сте чисти у овој ствари.
12Ако вам, дакле, и писах, не (писах) због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се покаже код вас, пред Богом, ваша ревност за нас.
13То нас је утешило. Али, поред ове наше утехе, још смо се већма обрадовали радости Титовој, што сте сви ви окрепили дух његов.
14Јер, ако сам вас што њему похвалио, нисам се посрамио, него, као што су све наше речи к вама биле истините, тако се истинитом показала и наша похвала пред Титом.
15И срце је његово (сад) још пуније љубави к вама, кад се сети послушности свих вас, како сте га са страхом и трепетом примили.
16Радујем се што се у свему могу поуздати у вас.