1Тада се подиже сав збор и стаде викати, и народ плакаше ону ноћ.
2И викаху на Мојсија и на Арона сви синови Израиљеви; и сав збор рече им: Камо да смо помрли у земљи мисирској или да помремо у овој пустињи!
3Зашто нас води Господ у ту земљу да изгинемо од мача, жене наше и деца наша да постану робље? Није ли боље да се вратимо у Мисир?
4И рекоше међу собом: Да поставимо старешину, па да се вратимо у Мисир.
5Тада Мојсије и Арон падоше ничице пред свим збором синова Израиљевих.
6А Исус син Навин и Халев син Јефонијин између оних што уходише земљу раздреше хаљине своје,
7И рекоше свему збору синова Израиљевих говорећи: Земља коју прођосмо и уходисмо, врло је добра земља.
8Ако смо мили Господу, Он ће нас одвести у ту земљу, и даће нам је; а то је земља у којој тече млеко и мед.
9Само се не одмећите Господа, и не бојте се народа оне земље; јер их можемо појести; одступио је од њих заклон њихов, а с нама је Господ, не бојте их се.
10Тада рече сав збор да их побију камењем; али се показа слава Господња свим синовима Израиљевим у шатору од састанка.
11И рече Господ Мојсију: Докле ће ме вређати тај народ? Кад ли ће ми веровати после толиких знака што сам учинио међу њима?
12Ударићу га помором, и расућу га; а од тебе ћу учинити народ велик и јачи од овог.
13А Мојсије рече Господу: Али ће чути Мисирци, између којих си извео овај народ силом својом,
14И рећи ће с људима ове земље, који су чули да си Ти, Господе, био усред народа и да си се очима виђао, Господе, и облак твој да је стајао над њима, и у ступу од облака да си ишао пред њима дану и у ступу огњеном ноћу;
15Па кад побијеш овај народ, све до једног, говориће народи, који су чули приповест о Теби, говорећи:
16Није могао Господ довести народ овај у земљу коју им је са заклетвом обећао, зато их поби у пустињи.
17Нека се, дакле, прослави сила Господња, као што си рекао говорећи:
18Господ дуго чека и обилан је милошћу, прашта безакоње и грех, али не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећег и четвртог колена.
19Опрости безакоње овом народу ради велике милости своје, као што си праштао народу овом од Мисира довде.
20А Господ рече: Праштам по речи твојој.
21Али тако ја жив био, и тако сва земља била пуна славе Господње,
22Ти људи који видеше славу моју и знаке моје што сам учинио у Мисиру и у овој пустињи, и кушаше ме већ десет пута, и не послушаше речи моје,
23Неће видети земље коју са заклетвом обећах оцима њиховим, неће видети ни један од оних који ме увредише.
24А слугу свог Халева, у коме беше други дух и који се сасвим мене држао, њега ћу одвести у земљу у коју је ишао, и семе ће је његово наследити.
25Али Амалик и Хананеј седе у долини, зато се сутра вратите натраг, и идите у пустињу к црвеном мору.
26Још рече Господ Мојсију и Арону говорећи:
27Докле ће тај зли збор викати на ме, чуо сам вику синова Израиљевих, који вичу на ме.
28Кажи им: Тако ја жив био, каже Господ, учинићу вам онако како сте говорили и ја чух.
29У овој ће пустињи попадати мртва телеса ваша, и сви између вас који су избројани у свем броју вашем од двадесет година и више, који викасте на ме,
30Нећете ући у земљу, за коју подигавши руку своју заклех се да ћу вас населити у њој, осим Халева, сина Јефонијиног и Исуса, сина Навиног.
31А децу вашу, за коју рекосте да ће постати робље, њих ћу одвести, и они ће познати земљу за коју ви не марите.
32А ваша телеса мртва ће попадати у овој пустињи.
33А деца ваша биће пастири по пустињи четрдесет година, и носиће кар за прељубе ваше, докле не испропадају телеса ваша у пустињи.
34По броју дана, за које уходисте земљу, четрдесет дана, за сваки дан по годину, носићете грехе своје, четрдесет година, и познаћете да сам прекинуо с вама.
35Ја Господ рекох, и тако ћу учинити свему том збору злом, који се сабрао на ме: у пустињи ће пропасти и ту помрети.
36А људи које беше послао Мојсије да уходе земљу, и који вративши се побунише сав збор да виче на њ, просувши зао глас о земљи,
37Ти људи, који просуше зао глас о земљи, помреше од помора пред Господом;
38А Исус, син Навин и Халев, син Јефонијин осташе живи између људи који су ишли да уходе земљу.
39И Мојсије каза све ове речи свим синовима Израиљевим, и народ плака веома.
40А сутрадан уставши пођоше наврх горе, и рекоше: Ево нас, идемо на место за које је говорио Господ, јер згрешисмо.
41Али Мојсије рече: Зашто преступате заповест Господњу? Од тога неће бити ништа.
42Не идите горе, јер Господ није међу вама; немојте да вас побију непријатељи ваши.
43Јер је Амалик и Хананеј тамо пред вама, и изгинућете од мача, јер одустависте Господа, па неће ни Господ бити с вама.
44Али они, ипак, навалише да иду наврх горе; али ковчег завета Господњег и Мојсије не изађоше из логора.
45Тада сиђе Амалик и Хананеј, који живљаху у оној гори, и разбише их и бацише дори до Орме.