1Тада одговори Вилдад Сушанин и рече:
2Докле ћеш тако говорити? И речи уста твојих докле ће бити као силан ветар?
3Еда ли Бог криво суди? Или Свемогући изврће правду?
4Што су синови твоји згрешили Њему, зато их је дао безакоњу њиховом.
5А ти да потражиш Бога и помолиш се Свемогућем,
6Ако си чист и прав, заиста ће се пренути за те и честит ће учинити праведан стан твој;
7И почетак ће твој бити мален, а последак ће ти бити врло велик.
8Јер питај пређашњи нараштај, и настани да разабереш од отаца њихових;
9Јер смо ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сен.
10Неће ли те они научити? Неће ли ти казати и из срца свог изнети речи?
11Ниче ли сита без влаге? Расте ли рогоз без воде?
12Док се још зелени, док се не покоси, суши се пре сваке траве.
13Такве су стазе свих који заборављају Бога, и надање лицемерово пропада.
14Његово се надање подлама и уздање је његово кућа паукова;
15Наслони се на кућу своју, али она не стоји тврдо; ухвати се за њу, али се она не може одржати.
16Зелени се на сунцу, и у врх врта његовог пружају се огранци његови;
17Жиле његове заплећу се код извора, и на месту каменитом шири се;
18Али кад се ишчупа из места свог, оно га се одриче: Нисам те видело.
19Ето, то је радост од његова пута; а из праха ниче други.
20Гле, Бог не одбацује доброг, али не прихвата за руку зликовца.
21Још ће напунити уста твоја смеха и усне твоје попевања.
22Ненавидници твоји обући ће се у срамоту, и шатора безбожничког неће бити.