1Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
10Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.