1А увече дођоше два анђела у Содом; а Лот сеђаше на вратима содомским; и кад их угледа, устаде те их срете, и поклони се лицем до земље,
2И рече: Ходите, господо, у кућу слуге свог, и преноћите и оперите ноге своје; па сутра рано кад устанете пођите својим путем. А они рекоше: Не, него ћемо преноћити на улици.
3Али он навали на њих, те се увратише к њему и уђоше у кућу његову, и он их угости, и испече хлебова пресних, и једоше.
4И још не беху легли, а грађани Содомљани слегоше се око куће, старо и младо, сав народ са свих крајева,
5И викаху Лота и говораху му: Где су људи што дођоше синоћ к теби? Изведи их к нама да их познамо.
6А Лот изиђе к њима пред врата затворивши врата за собом,
7И рече им: Немојте, браћо, чинити зла.
8Ево имам две кћери, које још не познаше човека; њих ћу вам извести, па чините с њима шта вам је воља; само не дирајте у ове људе, јер су зато ушли под мој кров.
9А они рекоше: Ходи амо. Па онда рекоше: Овај је сам дошао амо да живи као дошљак, па још хоће да нам суди; сад ћемо теби учинити горе него њима. Па навалише јако на човека, на Лота, и стадоше истављати врата.
10А она два човека дигоше руке, и увукоше Лота себи у кућу, и затворише врата.
11А људе што беху пред вратима кућним уједанпут ослепише од најмањег до највећег, те не могаху наћи врата.
12Тада она два човека рекоше Лоту: Ако имаш овде још кога свог, или зета или сина или кћер, или кога год свог у овом граду, гледај нек иду одавде;
13Јер хоћемо да затремо место ово, јер је вика њихова велика пред Господом, па нас посла Господ да га затремо.
14И изиђе Лот, и каза зетовима својим, за које хтеде дати кћери своје, и рече им: Устајте, идите из места овог, јер ће сада затрти Господ град овај. Али се зетовима његовим учини да се шали.
15А кад зора забеле, навалише анђели на Лота говорећи: устани, узми жену своју, и две кћери своје које су ту, да не погинеш у безакоњу града тог.
16А он се стаде шчињати, те људи узеше за руку њега и жену његову и две кћери његове, јер га беше жао Господу и изведоше га и пустише га иза града.
17И кад их изведоше напоље, рече један: Избави душу своју и не обзири се натраг и у целој овој равни да ниси стао; бежи на оно брдо да не погинеш.
18А Лот им рече: Немој, Господе!
19Гле, слуга твој нађе милост пред Тобом, и милост је Твоја превелика коју ми учини сачувавши ми живот; али не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем.
20Ено град близу; онамо се може утећи, а мали је; да бежимо онамо; та мали је, те ћу остати жив.
21А он му рече: Ето послушаћу те и зато, и нећу затрти града, за који рече.
22Брже бежи онамо; јер не могу чинити ништа док не стигнеш онамо. Зато се прозва онај град Сигор.
23И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор.
24Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња,
25И затре оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.
26Али жена Лотова беше се обазрела идући за њим, и поста слан камен.
27А сутрадан рано уставши Аврам, отиде на место где је стајао пред Господом;
28И погледа на Содом и Гомор и сву околину по оној равни, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи.
29Али кад Бог затираше градове у оној равни, опомену се Бог Аврама, и изведе Лота из пропасти кад затре градове где живеше Лот.
30А Лот отиде из Сигора и стани се на оном брду с две кћери своје, јер се бојаше остати у Сигору; и живеше у пећини с две кћери своје.
31А старија рече млађој: Наш је отац стар, а нема никога на земљи да дође к нама, као што је обичај по свој земљи.
32Хајде да дамо оцу вина нека се опије, па да легнемо с њим, еда бисмо сачувале семе оцу свом.
33И дадоше оцу вина ону ноћ; и дошавши старија леже с оцем својим, и он не осети ни кад она леже ни кад устаде.
34А сутрадан рече старија млађој: Гле, ноћас спавах с оцем својим. Да му дамо вина и довече, па иди ти и лези с њим, еда бисмо сачувале семе оцу свом.
35Па и то вече дадоше оцу вина, и уставши млађа леже с њим, и он не осети ни кад она леже ни кад устаде.
36И обе кћери Лотове затруднеше од оца свог.
37И старија роди сина, и надеде му име Моав; од њега су Моавци до данашњег дана.
38Па и млађа роди сина, и надеде му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данашњег дана.