1После му се јави Господ у равници мамријској кад сеђаше на вратима пред шатором својим у подне.
2Подигавши очи своје погледа, и гле, три човека стајаху према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора свог, и поклони се до земље;
3И рече: Господе, ако сам нашао милост пред Тобом, немој проћи слуге свог.
4Да вам донесем мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овим дрветом.
5И изнећу мало хлеба, те поткрепите срце своје, па онда пођите, кад идете поред слуге свог. И рекоше: Учини шта си казао.
6И Аврам отрча у шатор к Сари, и рече: Брже замеси три копање белог брашна и испеци погаче.
7Па отрча ка говедима и ухвати теле младо и добро, и даде га момку да га брже зготови.
8Па онда изнесе масла и млека и теле које беше зготовио, и постави им, а сам стајаше пред њима под дрветом докле јеђаху.
9И они му рекоше: Где је Сара жена твоја? А он рече: Ено је под шатором.
10А један између њих рече: Догодине у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина. А Сара слушаше на вратима од шатора иза њега.
11А Аврам и Сара беху стари и временити, и у Саре беше престало шта бива у жена.
12Зато се насмеја Сара у себи говорећи: Пошто сам остарела, сад ли ће ми доћи радост? А и господар ми је стар.
13Тада рече Господ Авраму: Што се смеје Сара говорећи: Истина ли је да ћу родити кад сам остарела?
14Има ли шта тешко Господу? Догодине у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће имати сина.
15А Сара удари у бах говорећи: Нисам се смејала. Јер се уплаши. Али Он рече: Није истина, него си се смејала.
16Потом усташе људи оданде, и пођоше пут Содома; а Аврам пође с њима да их испрати.
17А Господ рече: Како бих тајио од Аврама шта ћу учинити,
18Кад ће од Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи?
19Јер знам да ће заповедити синовима својим и дому свом након себе да се држе путева Господњих и да чине што је право и добро, да би Господ навршио на Авраму шта му је обећао.
20И рече Господ: Вика је у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан.
21Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам.
22И људи окренувши се пођоше пут Содома; али Аврам још стајаше пред Господом,
23И приступив Аврам рече: Хоћеш ли погубити и праведног с неправедним?
24Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и нећеш опростити месту за оних педесет праведника што су у њему?
25Немој то чинити, ни губити праведника с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој; еда ли судија целе земље неће судити право?
26И рече Господ: Ако нађем у Содому педесет праведника у граду, опростићу целом месту њих ради.
27А Аврам одговори и рече: Гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео.
28Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли за оних пет потрти сав град? Одговори: Нећу, ако нађем четрдесет и пет.
29И стаде даље говорити, и рече: Може бити да ће се наћи четрдесет. Рече: Нећу ради оних четрдесет.
30Потом рече: Немој се гневити, Господе, што ћу рећи; може бити да ће се наћи тридесет. И рече: Нећу, ако нађем тридесет.
31Опет рече: Гле сада бих проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет. Рече: Нећу их погубити за оних двадесет.
32Најпосле рече: Немој се гневити, Господе, што ћу још једном проговорити; може бити да ће се наћи десет. Рече: Нећу их погубити ради оних десет.
33И Господ отиде свршивши разговор са Аврамом; а Аврам се врати на своје место.