Psalms 10
1 Zašto, Gospode, stojiš daleko? Što se skrivaš u vreme nevolje?
2 Opaki, nadmeni, ljuto goni ubogog, u spletke ga hvata koje je ispleo.
3 Jer opaki se hvali žudnjama svog srca, pohlepni proklinje, prezire Gospoda.
4 U svojoj ga oholosti on ne traži, nema Boga ni u jednoj misli svojoj.
5 Taj uvek uspeva na svojim stazama, na sudove tvoje on s visoka gleda, i svojim se dušmanima ruga.
6 On u srcu kaže: „Ništa mene neće uzdrmati, zlo me nikad zadesiti neće.“
7 Usta su mu puna kletve, laži i uvrede, a muka i nevolja pod jezikom njegovim.
8 U dvorištu vreba iz zasede, iz potaje ubija nevinoga, iz skrovišta motri nemoćnoga.
9 Kao lav on vreba u šipražju, u zasedi čeka da ulovi ubogoga; u svoju ga mrežu hvata i odvlači.
10 Bespomoćne lomi i obara, oni mu u kandže dopadaju.
11 On govori u srcu: „Bog zaboravlja, skriva lice, nikada on to neće videti.“
12 Ustani, Gospode, digni svoju ruku, Bože, ponizne nemoj zaboraviti!
13 Zašto opaki da prezire Boga, zašto da u svom srcu kaže: „Ti me nećeš za to pitati“?
14 Ali, ti to ipak vidiš, jer posmatraš muku i nevolju, da stvar uzmeš u svoje ruke. Nemoćni se oslanja na tebe, sirotome ti si pomoćnik.
15 Slomi ruku opakome, zlome, pa kad tražiš njegovu opakost, ni traga od nje da ne nađeš.
16 Gospod je car u veke vekova, nestaće narodi sa njegove zemlje.
17 Ti, Gospode, čuješ čežnju poniznih, hrabriš ih, uho svoje priklanjaš,
18 da daš pravo sirotome i ugnjetenom, da čovek na zemlji ne zadaje više strah.