1Bilo je to meseca nisana dvadesete godine cara Artakserksa. Pred njim je bilo vino i ja sam uzeo to vino i dao ga caru. I nikada ranije nisam bio tužan pred njim.
2Car mi reče: „Zašto ti je lice tužno? Da nisi bolestan? To nije ništa nego neka tuga srca.“ A ja sam se jako uplašio
3i rekao caru: „Neka je car živ doveka! Kako da mi lice ne bude žalosno kada je opustošen grad gde su grobovi mojih predaka, a vrata su mu ognjem spaljena?“
4Reče mi car: „Dakle, šta želiš?“ A ja sam se pomolio Bogu nebeskom
5i odgovorio caru: „Ako car nađe za dobro i ako mu je po volji tvoj sluga pred tobom, onda me pošalji u Judu, u grad gde su grobovi mojih predaka i ja ću da ga obnovim.“
6Car me je — dok je carica sedela pored njega — pitao: „Dokle ćeš biti na putu i kada ćeš da se vratiš?“ Caru je to bilo po volji, pa me je poslao, a ja sam mu rekao za vreme.
7Još sam kazao caru: „Ako je caru po volji, neka mi dâ pisma za upravitelje područja preko reke, kako bi me pustili da prođem dok ne dođem u Judu.
8I pismo za Asafa, čuvara careve šume, da bi mi dao drva, kako bi se napravile grede za vrata utvrđenja, koje pripada Domu, za gradski zid i za kuću u kojoj ću biti.“ Car mi ih je dao jer je dobra ruka moga Boga bila nada mnom.
9Tako sam otišao upraviteljima područja preko reke i dao im careva pisma. Car je još sa mnom poslao vojne zapovednike i konjanike.
10Ali kada su to čuli Sanavalat Oronjanin i Tovija, sluga Amonac, bilo im je veoma mrsko što je došao neko da traži dobro za izrailjski narod.
11Došao sam u Jerusalim i bio tamo tri dana.
12Ustao sam noću, ja i nekolicina ljudi sa mnom, ali nikome nisam kazao šta mi je moj Bog stavio u srce da uradim za Jerusalim. A od životinja ništa nije bilo uz mene osim živinčeta na kome sam jahao.
13Izašao sam na Dolinska vrata, noću, naspram Zmajevog izvora i Gnojnih vrata. Proveravao sam zidove Jerusalima. Bili su porušeni, a njegova vrata spaljena ognjem.
14Prošao sam do Izvorskih vrata i do Carevog jezera, ali tamo nije bilo mesta da prođe živinče ispod mene.
15Penjao sam se uz potok, noću, i proveravao zid, a onda sam se okrenuo nazad ka Dolinskim vratima i vratio se.
16Dostojanstvenici nisu znali gde sam otišao i šta sam radio. Naime, nikog od Jevreja, sveštenika, glavara i dostojanstvenika, koji su radili na poduhvatu, nisam obavestio do sada.
17I tada sam im kazao: „Vi vidite nevolju u kojoj smo: da je Jerusalim opustošen, da su mu vrata ognjem spalili. Dođite, hajde da obnovimo jerusalimski zid i ne budemo opet na sramotu!“
18Ispričao sam im o dobroj ruci moga Boga, koja je bila nada mnom, o carevim rečima koje mi je rekao. A oni su rekli: „Ustanimo i zidajmo!“ Tako su se ohrabrili za dobro delo.
19Ali to su čuli Sanavalat Oronjanin, Tovija, sluga Amonac i Gisem Arapin, rugali su nam se i gledali nas s prezirom. Kazali su: „Šta je to što radite? Bunite li se protiv cara?!“
20Ja sam im uzvratio i kazao im: „Bog nebeski će nam dati da uspemo. I mi, njegove sluge, ćemo ustati i zidati. A vama ne pripada ni deo ni pravo ni spomen u Jerusalimu.“