1A Vildad iz Suša je odgovorio ovim rečima:
2„Kada ćete da stanete sa pričom? Urazumite se, pa da razgovaramo.
3Zašto bi nas za stoku smatrali? Zar smo glupi u vašim očima?
4Ti što razdireš u svom besu dušu svoju! Hoće li zbog tebe zemlja da opusti, hoće li se sa svog mesta pomeriti stena?
5Baš se gasi svetlo zlikovca, neće sijati žar njegovog plama.
6Zgasnuće svetlo u njegovom šatoru, a nad njim će dogoreti svetiljka.
7Jenjava žilavost njegovih koraka i ruše ga namere njegove.
8Jer su mu noge upale u mrežu, u njene se petlje zapetljao.
9Zamka ga je za petu zgrabila, zaplela ga omča.
10Za njega je klopka na tlu sakrivena, na putu je zamka za njega.
11Užasnut je od strahota svud unaokolo, satiru ga na koraku svakom.
12Gladna ga je nevolja njegova, propast je spremljena da ga saplete.
13Ona mu rastače delove kože, najcrnja smrt mu jede udove.
14Odvlače ga iz sigurnosti svog šatora, i teraju do cara strahote.
15Njemu tuđi prebivaće u njegovom šatoru, sumpor će mu po imanju razasuti.
16Korenje njegovo struliće odozdo, a njegove grane svenuće odozgo.
17Iščeznuće sa zemlje sećanje na njega, neće mu se na ulici ime čuti.
18Oteraće ga sa svetla u tamu, proteraće ga sa zemlje.
19Ostaće bez roda, bez poroda u narodu svome, bez preživeloga u svom zavičaju.
20Na njegov dan zgranuće se i oni na zapadu, a i one na istoku podilaziće jeza.
21Zaista, takav je zavičaj zlotvora, takvo je mesto onoga što za Boga ne zna!“