1Moj duh je satrven, dani su moji zgasli i raka me čeka.
2Eto, podsmevači su sa mnom, ne sklapa se oko moje zbog njihove svadljivosti.
3Molim te, Bože, ti sâm jamac moj budi! Jer ko je taj ko bi mi se prihvatio ruke?
4Ti si sklonio mudrost od njihovih srca zbog čega ih izdignuti nećeš.
5Ko zbog dobiti izda prijatelje, deci će mu oči usahnuti!
6On je mene učinio pričom za narode, ja sam lice za pljuvanje.
7Tuga mi je oči zamutila, svaki je moj ud poput senke.
8Zbog toga se pravednici zgranu, nedužni se groze nad bezbožnim.
9Ali pravednik će istrajati na svom putu, još više će ojačati čovek čistih ruku.
10Hajde, vratite se svi vi! Dođite, molim vas, ali mudrog među vama neću naći.
11Prohujali su moji dani, namere i želje srca moga su razbijene.
12Oni prave dan od noći, a mraku u lice kažu: ’Svetlo je blizu!’
13Ako bih za Svetom mrtvih čeznuo kao za domom svojim i u tami postelju svoju prostro,
14ako grobu viknem: ’Oče moj’, a crvu: ’Majko moja’ ili ’sestro moja’,
15gde je onda nada moja?! Vidi li ko nadu moju?!
16Silazi li ona do vrata Sveta mrtvih? Zajedno li ćemo u prah leći?“