Job 14
1 Čovek rođen od žene kratko živi i pun je nevolja.
2 Iznikne kao cvet, pa svene; beži poput sene i ne traje.
3 Zar na takvog pogled svoj obraćaš i mene pred sebe na sud dovodiš!
4 Ko će čistim nečisto da učini? Niko!
5 Njegovi su dani određeni, ti poznaješ broj njegovih meseci; međe si mu postavio da ih ne prelazi.
6 Skreni pogled s njega, pa neka odahne, dok kao najamnik svoj dan ne odradi.
7 Jer postoji nada i za drvo posečeno; ponovo će da iznikne i neće ostati bez mladica svojih.
8 Nek mu se i koren u zemlji sparuši i panj mu se u zemlji sasuši;
9 propupeće čim oseti vodu, pustiće izdanke kao da je zasad!
10 A čovek skončava onemoćao; izdahne smrtnik, i gde je on?
11 Iz mora ishlapi voda, a potok presahne, presuši;
12 tako i čovek legne da više ne ustane; dok nebesa ne bude bilo ne bude se, ne dižu se ljudi iz sna njihovoga.
13 O, kada bi me u Svet mrtvih sakrio, sklonio me dok gnev tvoj ne mine; kada bi mi postavio rok i tad me se setio!
14 Alʼ kad čovek umre, da li više živi? Kroz sve dane svog kulučenja, ja čekaću da mi stigne smena.
15 Ti ćeš me pozvati i ja ću se odazvati, zaželećeš delo ruku svojih.
16 Tada ćeš mi korake brojati, na moj greh se nećeš osvrtati.
17 Prestup si moj svezao u vreću, krivicu si moju izbelio.
18 Ali kao što se gora ruši, odranja se, kao što se kamen sa svog mesta svalja;
19 ko što vode razdrobe kamenje i bujice tlo isperu, i ti tako uništavaš čovekovu nadu.
20 Jednom zasvagda ti ga nadvladavaš i on odlazi, lice mu menjaš i otpuštaš ga.
21 I on ne zna da li su mu sinovi u časti, i ne vidi ako su neznatni.
22 Samo mu je telo u bolu svome, samo mu duša za sobom pati.“