1„Ako se vratiš, o, Izrailju — govori Gospod — meni se vrati; i ako skloniš svoje gadosti od mene nećeš lutati.
2Zaklinjaćeš se: ’Tako mi živog Gospoda!’ u istini, u pravdi i u pravednosti. I blagosloviće se njime narodi i njime će se hvaliti.“
3Govori Gospod Judejcima i Jerusalimu: „Uzorite svoje neuzorano tlo i ne sejte u trnje!
4Obrežite se Gospodu i uklonite obreske sa svojih srca — o, Judejci i stanovnici Jerusalima — da se ne bi kao vatra obrušio moj gnev i rasplamteo se, a nikog nema da gasi zbog zala vaših dela.
5Objavite u Judi i u Jerusalimu, najavite i recite: ’Zatrubite u trubu po zemlji!’ Ispunite je povicima i recite: ’Okupimo se! Hajdemo u utvrđene gradove!’
6Podignite zastavu prema Sionu. Bežite i ne stajte! Jer ja sa severa donosim propast i veliko razaranje.“
7Podigao se lav iz svog šipražja, zatirač naroda je krenuo i izašao iz svog mesta, da ti zemlju pretvori u pustoš. A tvoji gradovi će pasti u ruine bez stanovnika.
8Zato opašite kostret, žalite i kukajte, jer se od nas nije okrenuo plamen Gospodnjeg gneva.
9„I tog će dana — govori Gospod — da nestane srčanosti u caru i u glavarima. Sveštenici će se užasnuti, a proroci preneraziti.“
10A ja sam rekao: „Jao, Gospode Bože, zaista si sasvim zavarao ovaj narod i Jerusalim govoreći: ’Mir vam pripada’, a evo mač je došao do grla.“
11U to će se vreme reći ovom narodu i Jerusalimu: „Zažareni pustinjski vetar sa ogolelih visova duvaće na ćerku mog naroda, ali ne da razveje i očisti.
12Vetar prejak za sve to dolazi za mene, pa ću sada i ja da im objavim sudove.“
13Vidi! Kao oblaci on se valja, kao oluja su bojna kola njegova i konji su mu od orlova brži. Teško nama! Propadosmo!
14Operi od zla svoje srce — o, Jerusalime — da bi bio spasen. Dokle će u tebi da ostaju misli tvojih zlodela?
15Jer glas objavljuje iz Dana, najavljuje nevolju iz gorja Jefremovih.
16„Obznanite narodima. Evo, najavite Jerusalimu: ’Vojnici opsadnici dolaze iz daleke zemlje, da buče pokličima protiv Judinih gradova.
17Kao stražari na polju ga napadaju, opsedaju ga jer se protiv mene pobunio — govori Gospod.
18Tvoji putevi i tvoja dela su ti doneli ovo. Ovo je tvoja zloba — gorko je i do srca ti je proniklo.’“
19Moja utroba! Moja utroba! Previjam se jer mi srce uzdiše. A moje srce neće da ćuti jer je zvuk trube koji si čula, dušo moja, bojni poklič.
20Javljaju o razaranju za razaranjem, jer su svu zemlju opustošili. Naprečac su opustošili moje šatore i za čas moje zavese.
21Dokle ću da gledam zastavu i da slušam zvuk trube?
22„Baš je lud moj narod jer me ne poznaje. Oni su budalasta, neurazumljena deca. Vešti su da čine zlo a ne znaju da čine dobro.“
23Kad sam pogledao po zemlji — pustoš i praznina. I na nebo — ostalo bez svoga svetla.
24Pogledao sam brda — a ona se tresu; i sve uzvišice — i one se ljuljaju.
25Pogledao sam — a ono nema ni čoveka, i sve su nebeske ptice odletele.
26Pogledao sam — plodna dolina je bila kao pustinja; i svi njeni gradovi su bili oboreni pred Gospodom i pred plamenom njegovog gneva.
27Jer govori Gospod: „Pustoš će biti po svoj zemlji, ali neću da je sasvim uništim.
28Zbog ovoga će zemlja da tuguje i nebo će gore da pocrni. Rekao sam, odlučio sam i neću se pokajati. Ne povlačim se od toga.“
29Od pokliča konjanika i strelaca beži sav grad. Ljudi se zavlače u čestare i veru se po krševima. Svaki grad je napušten i u njima niko ne prebiva.
30A ti — o, poharana — šta ti radiš? Makar se i oblačiš u skerlet, kitiš se zlatnim nakitom i bojama bojiš svoje oči — uzalud se ulepšavaš. Prezreli su te tvoji ljubavnici i traže ti glavu.
31Čujem: zvuči kao žena u bolovima, kao vrisak prvorotkinje glas je ćerke sionske. Ona sopće i širi ruke: „Teško meni jer sam iznurena, i moj je život u rukama ubica!“