Bible

1 „Ako se vratiš, o, Izrailju —  govori Gospod  —  meni se vrati; i ako skloniš svoje gadosti od mene nećeš lutati. 2 Zaklinjaćeš se: ’Tako mi živog Gospoda!’ u istini, u pravdi i u pravednosti. I blagosloviće se njime narodi i njime će se hvaliti.“ 3 Govori Gospod Judejcima i Jerusalimu: „Uzorite svoje neuzorano tlo i ne sejte u trnje! 4 Obrežite se Gospodu i uklonite obreske sa svojih srca  — o, Judejci i stanovnici Jerusalima  — da se ne bi kao vatra obrušio moj gnev i rasplamteo se, a nikog nema da gasi zbog zala vaših dela. 5 Objavite u Judi i u Jerusalimu, najavite i recite: ’Zatrubite u trubu po zemlji!’ Ispunite je povicima i recite: ’Okupimo se! Hajdemo u utvrđene gradove!’ 6 Podignite zastavu prema Sionu. Bežite i ne stajte! Jer ja sa severa donosim propast i veliko razaranje.“ 7 Podigao se lav iz svog šipražja, zatirač naroda je krenuo i izašao iz svog mesta, da ti zemlju pretvori u pustoš. A tvoji gradovi će pasti u ruine bez stanovnika. 8 Zato opašite kostret, žalite i kukajte, jer se od nas nije okrenuo plamen Gospodnjeg gneva. 9 „I tog će dana  —  govori Gospod  — da nestane srčanosti u caru i u glavarima. Sveštenici će se užasnuti, a proroci preneraziti.“ 10 A ja sam rekao: „Jao, Gospode Bože, zaista si sasvim zavarao ovaj narod i Jerusalim govoreći: ’Mir vam pripada’, a evo mač je došao do grla.“ 11 U to će se vreme reći ovom narodu i Jerusalimu: „Zažareni pustinjski vetar sa ogolelih visova duvaće na ćerku mog naroda, ali ne da razveje i očisti. 12 Vetar prejak za sve to dolazi za mene, pa ću sada i ja da im objavim sudove.“ 13 Vidi! Kao oblaci on se valja, kao oluja su bojna kola njegova i konji su mu od orlova brži. Teško nama! Propadosmo! 14 Operi od zla svoje srce  —  o, Jerusalime  —  da bi bio spasen. Dokle će u tebi da ostaju misli tvojih zlodela? 15 Jer glas objavljuje iz Dana, najavljuje nevolju iz gorja Jefremovih. 16 „Obznanite narodima. Evo, najavite Jerusalimu: ’Vojnici opsadnici dolaze iz daleke zemlje, da buče pokličima protiv Judinih gradova. 17 Kao stražari na polju ga napadaju, opsedaju ga jer se protiv mene pobunio —  govori Gospod. 18 Tvoji putevi i tvoja dela su ti doneli ovo. Ovo je tvoja zloba  — gorko je i do srca ti je proniklo.’“ 19 Moja utroba! Moja utroba! Previjam se jer mi srce uzdiše. A moje srce neće da ćuti jer je zvuk trube koji si čula, dušo moja, bojni poklič. 20 Javljaju o razaranju za razaranjem, jer su svu zemlju opustošili. Naprečac su opustošili moje šatore i za čas moje zavese. 21 Dokle ću da gledam zastavu i da slušam zvuk trube? 22 „Baš je lud moj narod jer me ne poznaje. Oni su budalasta, neurazumljena deca. Vešti su da čine zlo a ne znaju da čine dobro.“ 23 Kad sam pogledao po zemlji  — pustoš i praznina. I na nebo  — ostalo bez svoga svetla. 24 Pogledao sam brda  —  a ona se tresu; i sve uzvišice  —  i one se ljuljaju. 25 Pogledao sam  —  a ono nema ni čoveka, i sve su nebeske ptice odletele. 26 Pogledao sam  —  plodna dolina je bila kao pustinja; i svi njeni gradovi su bili oboreni pred Gospodom i pred plamenom njegovog gneva. 27 Jer govori Gospod: „Pustoš će biti po svoj zemlji, ali neću da je sasvim uništim. 28 Zbog ovoga će zemlja da tuguje i nebo će gore da pocrni. Rekao sam, odlučio sam i neću se pokajati. Ne povlačim se od toga.“ 29 Od pokliča konjanika i strelaca beži sav grad. Ljudi se zavlače u čestare i veru se po krševima. Svaki grad je napušten i u njima niko ne prebiva. 30 A ti  —  o, poharana  —  šta ti radiš? Makar se i oblačiš u skerlet, kitiš se zlatnim nakitom i bojama bojiš svoje oči  — uzalud se ulepšavaš. Prezreli su te tvoji ljubavnici i traže ti glavu. 31 Čujem: zvuči kao žena u bolovima, kao vrisak prvorotkinje glas je ćerke sionske. Ona sopće i širi ruke: „Teško meni jer sam iznurena, i moj je život u rukama ubica!“