1Reč od Gospoda je došla Jeremiji:
2„Ustani i siđi u grnčarevu kuću. Tamo ću ti reći svoje reči.“
3Otišao sam u grnčarevu kuću, a tamo, on radi nešto na grnčarskom točku.
4A posuda od gline, koju je grnčar vajao rukama se pokvarila. I on ju je vratio, pa je oblikovao drugu posudu, baš kakvu je želeo da napravi.
5Došla mi je reč Gospodnja i rekla:
6„Dome Izrailjev! Zar ja ne mogu da uradim sa vama kao ovaj grnčar? — govori Gospod. Evo, poput gline u rukama grnčara, i vi ste u mojim rukama, dome Izrailjev!
7U času kad objavim narodu i carstvu da ću da ih iščupam, srušim i razorim;
8a taj se narod odvrati od svog zla za koje sam govorio, ja ću se sažaliti zbog propasti koju sam naumio da im nanesem.
9Ili u času kad objavim narodu i carstvu da ću da ih gradim i sadim;
10a oni na moje oči čine zlo i ne slušaju moj glas, ja ću da odustanem od dobra koje sam naumio da im učinim.
11Zato sad reci svima u Judi i svim stanovnicima Jerusalima: ’Ovako kaže Gospod: evo, vajam propast na vas, protiv vas zamisao smišljam. Nek se svako vrati sa svog puta zloga, molim vas. Neka popravi i svoje puteve i dela svoja.’
12A oni će reći: ’Ništa od toga! Živećemo po mislima svojim i svako će da postupa samovoljno po zlobi svog srca!’“
13Zato ovako kaže Gospod: „Raspitaj se među narodima je li iko ikad čuo za ovako nešto, nečuveno strašno što je učinila devica izrailjska?!
14Da li kopni sneg sa kamenitih livanskih strmina, presuše li hladne vode tuđinskih brzaka?
15A moj je narod mene zaboravio! Ništavilu kâde, koje ih je i saplelo na njihovim putevima, na starim tragovima, da slede staze puta nenasutog;
16da zemlju svoju opustoše, pa da doveka zviždi svako ko pored nje prođe, pa da se užasne i da klima glavom.
17Kao istočni vetar ću ih rasejati pred neprijateljem. Gledaću im leđa, a ne lice, u dan njihove propasti.“
18A oni su rekli: „Hajde da zaveru skujemo protiv Jeremije! Jer neće nestati pouka sveštenika, savet mudrog i poruka proroka. Hajde da ga oklevećemo i da ne marimo na njegove reči!“
19Ali ti za mene mari, Gospode, i poslušaj viku mojih krvnika!
20Dobro li se zlom odužuje? A meni su jamu iskopali! Ti se seti kada sam pred tobom stajao i dobro za njih tražio: da okreneš svoj gnev od njih.
21Neka im deca gladuju! U bitkama na mač nek nalete. Nek im žene ojalove, udovice budu. Muževe njihove neka smrt pokosi, a mladiće nek im mač satre u boju.
22Nek se čuje naricanje iz njihovih kuća, jer ćeš na njih iznenada dovesti pljačkaše. Jer su jamu iskopali da me zarobe, i sakrili zamke ispred mojih nogu.
23Ali ti, Gospode, znaš šta su protiv mene naumili — da me ubiju. Ne pokrivaj im krivicu i njihov greh ne briši pred sobom, nek se zbog njih sruše tu pred tobom; pa se s njima obračunaj u dan gneva svoga.