Ezekiel 12
1 Dođe mi reč Gospodnja:
2 „Sine čovečiji, ti prebivaš usred odmetničkog doma, koji ima oči da vidi, ali ne vidi, ima uši da čuje, ali ne čuje; jer odmetnički su oni dom.
3 A ti, sine čovečiji, spremi sebi stvari za izgnanstvo i po danu, na njihove oči, pođi u izgnanstvo. Pođi u izgnanstvo iz svoga mesta i na njihove oči idi u drugo mesto, ne bi li kako uvideli da su odmetnički dom.
4 Iznesi svoje stvari po danu, na njihove oči, kao izgnaničke stvari. Uveče, na njihove oči, izađi kao oni što idu u izgnanstvo.
5 Na njihove oči prokopaj zid i prođi kroz njega.
6 Iznesi ih po mraku, na njihove oči, noseći ih na ramenu. Pokrij svoje lice da ne vidiš zemlju, jer sam te postavio za znak domu Izrailjevom.“
7 Učinio sam kako mi je zapoveđeno. Izneo sam svoje stvari po danu, kao izgnaničke stvari, a uveče sam svojim rukama prokopao zid. Izašao sam po tami, na njihove oči, noseći svoje stvari na ramenu.
8 Ujutro mi dođe reč Gospodnja:
9 „Sine čovečiji, zar te dom Izrailjev, taj odmetnički dom, nije pitao: ’Šta to radiš?’
10 Ti im reci: ’Govori Gospod Bog: ovo je proroštvo za kneza u Jerusalimu i za sav dom Izrailjev, koji je u njemu.’
11 Reci: ’Ja sam znak za vas; kako sam ja učinio, tako će biti učinjeno njima, kad odu i izgnanstvo kao roblje.’
12 Knez koji je među njima nosiće po mraku svoje stvari na ramenu, pa će izaći. Prokopaće zid da bi izašao, i pokriće lice da ne bi video zemlju.
13 A ja ću baciti mrežu preko njega, te će se uhvatiti u moju zamku. Zatim ću ga dovesti u Vavilon, u zemlju Haldejaca, ali je on neće videti; umreće tamo.
14 A one što su oko njega, njegove pomoćnike i svu njegovu vojsku, ja ću rasejati na sve strane; isukaću mač i goniti ih.
15 I znaće da sam ja Gospod, kad ih rasejem među narode, i razaspem po zemljama.
16 Ipak, neke od njih ću sačuvati od mača, gladi i zaraze, da bi pričali narodima među koje budu dospeli o svojim gadostima. Tada će znati da sam ja Gospod.“
17 Dođe mi opet reč Gospodnja:
18 „Sine čovečiji, jedi svoj hleb s drhtanjem, i pij vodu sa strahom i brigom.
19 Reci narodu zemlje: ’Govori Gospod Bog, stanovnicima Jerusalima u izrailjskoj zemlji: svoj će hleb jesti s brigom, i svoju vodu piti s užasom, jer će im zemlja opusteti i ostati bez ičega zbog nasilja njegovih stanovnika.
20 I znaće da sam ja Gospod, kad gradovi budu poharani, a zemlja se pretvori u pustoš.’“
21 I dođe mi reč Gospodnja:
22 „Sine čovečiji, kakva je to izreka koju imate za zemlju Izrailjevu? Jer kažete: ’Dani odmiču, a svako viđenje propada!’
23 Stoga im reci: ’Govori Gospod Bog: ja ću ućutkati ovu izreku i više je neće koristiti u Izrailju.’ Reci im: ’Primakli su se dani da se svako viđenje ispuni.
24 I neće više biti lažnih viđenja ni zavodljivih proricanja u domu Izrailjevu.
25 Jer kad ja, Gospod, izreknem što izreknem, reč će se ispuniti bez odlaganja. Naime, u vaše ću dane, o, dome odmetnički, izreći reč i ispuniti je — govori Gospod Bog.’“
26 Dođe mi reč Gospodnja:
27 „Sine čovečiji, evo dom Izrailjev govori: ’Viđenje koje on vidi odnosi se na daleke dane; on to prorokuje za daleka vremena.’
28 Zato im reci: ’Ovako kaže Gospod Bog: neće se više odlagati ni jedna od mojih reči koje sam rekao; sve što sam rekao, to će se ispuniti — govori Gospod Bog.’“