1Не кулучи ли људски род на земљи и нису ли му дани као дани најамникови?
2Као слуга што уздише за хладом и као најамник што чезне за надницом својом,
3тако су и мени додељени месеци бесмисла, тегобне су ми ноћи одређене.
4Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’ Одужи се ноћ, додија ми и преврћем се до зоре.
5Тело ми се у црве и скорено блато обукло, кожа ми је крастава и гнојна.
6Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју, до краја се одмотала нада.
7Присети се да ми је живот дашак, да ми очи више неће гледати добра!
8Више ме неће гледати око које ме је гледало. Твоје ће ме очи потражити али мене више бити неће.
9Као што се облак расплине, нестане, тако се не диже онај што у Свет мртвих сиђе;
10не враћа се више кући својој, завичај га његов више не познаје.
11Тако ни ја нећу више да затискам уста своја. Завапићу у тескоби духа свога, јадаћу се у чемеру душе своје.
12Шта сам ја то — море или морска неман — да си стражу око мене поставио?!
13Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене, мој ће лежај да олакша жалопојке моје’,
14ти сновима тад ме плашиш, престрављујеш виђењима;
15па су ми и вешала дража и смрт више него живот.
16Смучило ми се! Па нећу ја довека да живим! Прођи ме се, јер су дашак дани моји!
17Па шта је човек да га тако уздижеш, да ти је за срце прирастао;
18да се бавиш њиме из јутра у јутро, да га сваког трена искушаваш?
19Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене? Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам?
20Све и да сам сагрешио, шта сам теби учинио, о, чувару људи?! Зашто си ме себи ко мету ставио, па сам ти постао терет?
21Што ми не би преступ опростио и кривицу моју мимоишао? Јер, ја ћу лећи у прашину, па кад ме потражиш — мене више бити неће.“