1Тада је Елифас из Темана узвратио овако:
2„Хоћеш ли имати стрпљења да ти неко одговори? Али ко би се могао уздржати од речи?!
3Ето, поучавао си многе и руке клонуле си снажио.
4Посрнулог су твоје речи подизале и колена си клецава јачао.
5А сад, када је тебе снашло, постао си нестрпљив; кад се тебе такло, ти си пренеражен.
6Није ли богобојазност твоја поуздање твоје, а честитост путева твојих нада твоја?
7Молим те, сети се: ко је невин пострадао? Где су то праведници сатрвени били?
8Колико сам ја видео, они који ору неправду и невољу сеју, баш то и жању.
9Они гину од Божијег даха, ишчезавају од духа гнева његовога.
10Рика лава, лавље урликање и зуби лавића се ломе.
11Лав скапава без плена и лавићи се губе.
12Знаш, к мени је потајно допрла реч, о том ми је ухо шапат ухватило;
13у немирним мислима, у виђењима ноћним, кад људе опхрва дубоки сан;
14страх и трепет су ме спопали и од њих ми кости зазвечаше.
15Тек, дух ми је прешао преко лица и длаке на телу су ми се најежиле!
16И он стаде, али му нисам разазнао лик. Био ми је неки облик пред очима и чуо сам глас који шапуће:
17’Зар смртник може да буде праведнији од Бога? Зар је човек чистији од Саздатеља свога?
18Па он се ни у слуге своје не поуздаје и анђелима својим он налази ману,
19а камоли онима што живе у набијачама, што им је темељ у прашини и које смрскају ко мољца.
20Сатиру их у комаде од јутра до сутра, заувек ишчезавају и нико не мари.
21Није ли уже њиховог шатора ишчупано? Помреће без мудрости.’