1Човек рођен од жене кратко живи и пун је невоља.
2Изникне као цвет, па свене; бежи попут сене и не траје.
3Зар на таквог поглед свој обраћаш и мене пред себе на суд доводиш!
4Ко ће чистим нечисто да учини? Нико!
5Његови су дани одређени, ти познајеш број његових месеци; међе си му поставио да их не прелази.
6Скрени поглед с њега, па нека одахне, док као најамник свој дан не одради.
7Јер постоји нада и за дрво посечено; поново ће да изникне и неће остати без младица својих.
8Нек му се и корен у земљи спаруши и пањ му се у земљи сасуши;
9пропупеће чим осети воду, пустиће изданке као да је засад!
10А човек скончава онемоћао; издахне смртник, и где је он?
11Из мора исхлапи вода, а поток пресахне, пресуши;
12тако и човек легне да више не устане; док небеса не буде било не буде се, не дижу се људи из сна њиховога.
13О, када би ме у Свет мртвих сакрио, склонио ме док гнев твој не мине; када би ми поставио рок и тад ме се сетио!
14Ал’ кад човек умре, да ли више живи? Кроз све дане свог кулучења, ја чекаћу да ми стигне смена.
15Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати, зажелећеш дело руку својих.
16Тада ћеш ми кораке бројати, на мој грех се нећеш освртати.
17Преступ си мој свезао у врећу, кривицу си моју избелио.
18Али као што се гора руши, одрања се, као што се камен са свог места сваља;
19ко што воде раздробе камење и бујице тло исперу, и ти тако уништаваш човекову наду.
20Једном засвагда ти га надвладаваш и он одлази, лице му мењаш и отпушташ га.
21И он не зна да ли су му синови у части, и не види ако су незнатни.
22Само му је тело у болу своме, само му душа за собом пати.“