1„Ако се вратиш, о, Израиљу — говори Господ — мени се врати; и ако склониш своје гадости од мене нећеш лутати.
2Заклињаћеш се: ’Тако ми живог Господа!’ у истини, у правди и у праведности. И благословиће се њиме народи и њиме ће се хвалити.“
3Говори Господ Јудејцима и Јерусалиму: „Узорите своје неузорано тло и не сејте у трње!
4Обрежите се Господу и уклоните обреске са својих срца — о, Јудејци и становници Јерусалима — да се не би као ватра обрушио мој гнев и распламтео се, а никог нема да гаси због зала ваших дела.
5Објавите у Јуди и у Јерусалиму, најавите и реците: ’Затрубите у трубу по земљи!’ Испуните је повицима и реците: ’Окупимо се! Хајдемо у утврђене градове!’
6Подигните заставу према Сиону. Бежите и не стајте! Јер ја са севера доносим пропаст и велико разарање.“
7Подигао се лав из свог шипражја, затирач народа је кренуо и изашао из свог места, да ти земљу претвори у пустош. А твоји градови ће пасти у руине без становника.
8Зато опашите кострет, жалите и кукајте, јер се од нас није окренуо пламен Господњег гнева.
9„И тог ће дана — говори Господ — да нестане срчаности у цару и у главарима. Свештеници ће се ужаснути, а пророци пренеразити.“
10А ја сам рекао: „Јао, Господе Боже, заиста си сасвим заварао овај народ и Јерусалим говорећи: ’Мир вам припада’, а ево мач је дошао до грла.“
11У то ће се време рећи овом народу и Јерусалиму: „Зажарени пустињски ветар са оголелих висова дуваће на ћерку мог народа, али не да развеје и очисти.
12Ветар прејак за све то долази за мене, па ћу сада и ја да им објавим судове.“
13Види! Као облаци он се ваља, као олуја су бојна кола његова и коњи су му од орлова бржи. Тешко нама! Пропадосмо!
14Опери од зла своје срце — о, Јерусалиме — да би био спасен. Докле ће у теби да остају мисли твојих злодела?
15Јер глас објављује из Дана, најављује невољу из горја Јефремових.
16„Обзнаните народима. Ево, најавите Јерусалиму: ’Војници опсадници долазе из далеке земље, да буче покличима против Јудиних градова.
17Као стражари на пољу га нападају, опседају га јер се против мене побунио — говори Господ.
18Твоји путеви и твоја дела су ти донели ово. Ово је твоја злоба — горко је и до срца ти је проникло.’“
19Моја утроба! Моја утроба! Превијам се јер ми срце уздише. А моје срце неће да ћути јер је звук трубе који си чула, душо моја, бојни поклич.
20Јављају о разарању за разарањем, јер су сву земљу опустошили. Напречац су опустошили моје шаторе и за час моје завесе.
21Докле ћу да гледам заставу и да слушам звук трубе?
22„Баш је луд мој народ јер ме не познаје. Они су будаласта, неуразумљена деца. Вешти су да чине зло а не знају да чине добро.“
23Кад сам погледао по земљи — пустош и празнина. И на небо — остало без свога светла.
24Погледао сам брда — а она се тресу; и све узвишице — и оне се љуљају.
25Погледао сам — а оно нема ни човека, и све су небеске птице одлетеле.
26Погледао сам — плодна долина је била као пустиња; и сви њени градови су били оборени пред Господом и пред пламеном његовог гнева.
27Јер говори Господ: „Пустош ће бити по свој земљи, али нећу да је сасвим уништим.
28Због овога ће земља да тугује и небо ће горе да поцрни. Рекао сам, одлучио сам и нећу се покајати. Не повлачим се од тога.“
29Од поклича коњаника и стрелаца бежи сав град. Људи се завлаче у честаре и веру се по кршевима. Сваки град је напуштен и у њима нико не пребива.
30А ти — о, похарана — шта ти радиш? Макар се и облачиш у скерлет, китиш се златним накитом и бојама бојиш своје очи — узалуд се улепшаваш. Презрели су те твоји љубавници и траже ти главу.
31Чујем: звучи као жена у боловима, као врисак првороткиње глас је ћерке сионске. Она сопће и шири руке: „Тешко мени јер сам изнурена, и мој је живот у рукама убица!“