1Али неће бити мрак што њу гуши као у времену претходном, кад је обезвредио земљу завулоновску и земљу нефталимску, а потоњи ће прославити пут што води ка мору с друге стране Јордана, Галилеју многобожачку.
2Народ који по тами хода, велику је светлост угледао, настањене у земљи сена смртнога, светлост их јарка обасја.
3Радост си увећао; пред тобом се радују као у жетвеној радости, као што се веселе када плен деле;
4јер јарам на њ натоварен и обрамицу на његовом рамену, шибу прогонитеља његова, ти си поломио као у дан мадијански.
5Та, свака цокула маршира у метеж, и плашт се натапа у крви, те ће бити за ватру храна разгорела.
6Та, нама се мушко дете родило, нама је син дат; власт је њему на рамену. И он ће се звати: Дивни Саветник, Бог Силни, Отац Вечни, Владар Миротворни.
7Распростирању власти и миру неће бити краја на престолу Давидову и на царству његову, да га среди и да га утврди у праву и у праведности од сада и до века. Ревност Господа над војскама то ће учинити.
8Господар је реч послао Јакову и она је међу Израиљце пала.
9И сав народ њу ће упознати, Јефремовци и становништво Самарије, који говоре срцем надменим и охолим:
10„Ако су опеке пале, градићемо од тесана камена; дивље смокве су сасечене, кедре ћемо тамо подићи.“
11А Господ размешта против Ресина противнике његове и подбада непријатеље његове,
12Арамеју спреда, Филистејце страга, те Израиљ прождиру својим устима. Уза све то гнев се његов умирити неће и рука му испружена остаје.
13Ипак се народ обратио није оном који га је ударио, и Господа над војскама потражили нису;
14те је Господ одсекао од Израиља главу и реп, грану и рогоз, у један дан.
15Старешина и лице угледно — то је глава, а пророк који научава лаж — то је реп.
16Који овај народ воде, они заводе; који бивају вођени, они пропадају.
17Зато се Господар његовим младићима радовати неће, његовој сиротињи и удовицама смиловати се неће. Зато што је сав народ опак и зао, на сва уста безумно говоре. Уза све то гнев се његов умирити неће и рука му испружена остаје.
18Зато што се опакост као пожар распламсала, бодље и трње прождире, шумски честар је упалила, облаци дима се подижу.
19Земља пламти од јарости Господа над војскама, и народ као храна за пожар постаје: ни свог брата нико не поштеди.
20Ждере с десна и опет је гладан; гута с лева и опет сит није. Човек једе свога ближњег месо:
21Манасијевци Јефремовце, Јефремовци Манасијевце, а заједно оба на Јудејце. Уза све то гнев се његов умирити неће и рука му испружена остаје.