1О, разведри небеса и сиђи, нека се пред тобом планине затресу.
2Као кад се ватра по грању запали, ватра закува воду: нека душмани твоји схвате име твоје, нека пуци задрхћу пред тобом.
3Што ти чиниш то застрашује; неочекивано си сишао, пред тобом се затресле планине.
4Од како је века нису чули, нису слушали, око није видело, да бог неки осим тебе учини онима који од њега очекују.
5Сусретљив ти си према раздраганима који чине правду, на путевима твојим сећају се тебе. Гле, ти си се разљутио, грешили смо на њима, а били бисмо спасени.
6И постали смо сви ми као нешто нечисто, и као огртач са женским одливом све су праведности наше, и сви смо ми као лишће кад опадне, и кривице наше као ветар нас однесу.
7И никог нема да призива име твоје, да се подигне и на тебе ослони, зато што си лице своје од нас сакрио и растапаш нас кривицама нашим.
8Па ипак, Господе, ти си Отац наш; ми смо глина, а ти нас обликујеш, и сви смо ми руке твоје дело.
9Не срди се, Господе, исувише, и немој стално помињати недело. Ево, погледај нас: сви смо ми народ твој.
10Опустели су свети градови твоји, Сион је опустео, Јерусалим је опустошен.
11Храм, светиња наша и понос наш; у чему су те хвалили преци наши, постао је згариште и све драгоцености наше су сатрте.
12Зар ћеш ово мирно гледати, Господе? Ћутаћеш и још више понижавати?