Isaiah 64
1 О, разведри небеса и сиђи, нека се пред тобом планине затресу.
2 Као кад се ватра по грању запали, ватра закува воду: нека душмани твоји схвате име твоје, нека пуци задрхћу пред тобом.
3 Што ти чиниш то застрашује; неочекивано си сишао, пред тобом се затресле планине.
4 Од како је века нису чули, нису слушали, око није видело, да бог неки осим тебе учини онима који од њега очекују.
5 Сусретљив ти си према раздраганима који чине правду, на путевима твојим сећају се тебе. Гле, ти си се разљутио, грешили смо на њима, а били бисмо спасени.
6 И постали смо сви ми као нешто нечисто, и као огртач са женским одливом све су праведности наше, и сви смо ми као лишће кад опадне, и кривице наше као ветар нас однесу.
7 И никог нема да призива име твоје, да се подигне и на тебе ослони, зато што си лице своје од нас сакрио и растапаш нас кривицама нашим.
8 Па ипак, Господе, ти си Отац наш; ми смо глина, а ти нас обликујеш, и сви смо ми руке твоје дело.
9 Не срди се, Господе, исувише, и немој стално помињати недело. Ево, погледај нас: сви смо ми народ твој.
10 Опустели су свети градови твоји, Сион је опустео, Јерусалим је опустошен.
11 Храм, светиња наша и понос наш; у чему су те хвалили преци наши, постао је згариште и све драгоцености наше су сатрте.
12 Зар ћеш ово мирно гледати, Господе? Ћутаћеш и још више понижавати?